Organizovanje i življenje – intervju sa Silvijom Federiči (##reprodukcija, autonomija, revolucija)

Silvija Federiči rođena je u Parmi (Italija), a živi u Bruklinu (Njujork). Ona je profesorka na Hofstra univerzitetu i radila je kao nastavnica u Nigeriji. Federiči je suosnivačica Međunarodnog feminističkog kolektiva (International Feminist Collective, 1972) i Komiteta za akademske slobode u Africi (1990). Njena pisanja uključuju “Revolution at Point Zero” (2012) i Kaliban i veštica: žene, telo i prvobitna akumulacija (2004). U Beogradu je gostovala 2013, kada je održala odlično predavanje o ulozi nevladinog sektora u reprodukovanju kapitalizma. Dobar deo tog predavanja, ne baš najkvalitetnije snimljen, čami kod mene na kompu, čeka bolje dane da se transkribuje u tekst. Do tada, evo prevoda jednog zanimljivog intervjua – vredna je poštovanja njena sposobnost da jasno izlaže i objašnjava stvari oko kojih se nagomilalo mnoštvo novogovornih argumenata političkih i akademskih elita, kao i da pored kritika kapitalizma, jasno naglašava prakse i politike koje imaju kapacitet za konstruktivan izlazak iz njega.

ORGANIZOVANJE I ŽIVLJENJE

C.B: Voleo bih da započnemo, ako vam ne smeta, sa vašom ličnom istorijom, kao i sa razvojem kampanje Nadnice za kućni rad . Kada ste se preselili u Sjedinjene Države i kako je nastala grupa Nadnice za kućni rad, u prostoru između Italije, Velike Britanije i Sjedinjenih Država?

SF: Preselila sam se u SAD 1967. Tamo sam se uključila u studentski pokret i onda, nakon 1969, uključila sam se u neke ženske grupe za učenje, kao i u feminističke organizacije, poput Fond za ženske kaucije (Women’s Bail fund), odnosno u njujoršku organizaciju koja je radila na obezbeđivanju plaćanja kaucija ženama u zatvoru. Oko 1971, u Njujorku, počela sam, takođe, da radim sa drugovima i drugaricama koji/e su napustili Italiju i koji/e su bili uključeni u operaističke novine, poput La Classe. Oni/e su bili/e zainteresovani za nove pokrete, Potere Operaio, Lotta Continua, tako da smo odlučile da zajedno započnemo prevođenje određenih tekstova. U stvari, na umu smo imale antologiju italijanskih dokumenata i počeli smo da radimo na njoj u 1971-oj. Preveli smo mnoge eseje od Trontija, Serđo Bolonja i drugih. Tako sam došla u kontakt sa delom Marijarose Dela Koste (Mariarosa Dela Costa) “Women and Subversion of the community” (na italijanskom Potere femminile e sovversione sociale). Ona je u to vreme bila u grupi Lotta Femminista i upravo je završila taj tekst. Mene je zbog njega poneo entuzijazam i pomislila sam “To je to! Ovo je feministička perspektiva koja mi je potrebna!”.

Tokom leta 1972, kada sam se zaputila u Italiju, otišla sam da se sretnem sa njom i došla sam u sred velikog feminističkog okupljanja u Padovi. Van ovog skupa, nakon nekoliko dana, došlo se do odluke o osnivanju kolektiva koji smo nazvali Međunarodni feministički kolektiv. Njega su činile žene iz različitih zemalja koje su se obavezale da će, u zemljama iz kojih dolaze, da započnu kampanju Nadnice za kućni rad (NKR). Stvorile smo međunarodnu mrežu, sa grupama u Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, Sjedinjenim Državama i Kanadi, koja je proizvela značajnu količinu tekstova i iskustava. Određen broj godina organizovale smo kampanju za NKR, kao i međunarodna okupljanja u kojima smo diskutovale o našoj perspektivi, teorijski i praktično. Diskutovale smo o pitanjima organizacije, kakvu literaturu da proizvodimo i kako da razmenjujemo znanja. Moja uključenost u NKR trajala je do kraja 1977. Četrdeset godina kasnije, osećam se zaista ohrabrenom kada vidim da sada postoji ogroman interes za Nadnice za kućni rad. U sedamdesetim, perspektiva koju smo predstavljale bila je uvek pod napadom mnogih feministikinja i levice. Danas opažam nešto suprotno tome. Bila sam na velikom broju konferencija o istorijskom materijalizmu i videla sam da je tema reprodukcije postala ključna stavka marksističko feminističke perspektive. Mislim da su promene iz zadnje tri – četiri decenije, koje su se desile u organizaciji rada, zbog restrukturacije globalne ekonomije proizvele novi tip razumevanja kao i potrebu za novom feminističkom strategijom, drugačijom od one zasnovane na oslobađanju kroz plaćeni rad.

CB: Zašto mislite da je neophodna kritika kapitalizma iz perspektive reprodukcije?

SF: Zato što nam ona omogućava da ponovo promislimo kapitalizam u celini. Kada se pogleda pitanje reprodukcije vidi se nešto suštinsko u pogledu kapitalističke organizacije rada. Vidi se da je kapitalizam prisiljen, kao sistem, da smanjuje vrednost reproduktivnog rada. Vidi se da se u istoriji kapitalizma, stalno iznova vraćaju određeni obrasci. I ropstvo i obezvređivanje ženskog rada zajedno su materijalno ukorenjeni u kapitalističkoj potrebi za smanjivanjem troškova proizvodnje radničke klase. Kapitalizam mora da seče troškove proizvodnje života, proizvodnje rada ili proizvodnje radne snage na minimum. Na isti način na koji kapitalizam prisvaja svet prirode bez naknade, tako on prisvaja i rad ljudi koje porobljava, te ženski domaćinski rad. U trenutku kada to shvatimo, mi moramo da zauzmemo antikapitalističku perspektivu, zato što vidimo da su seksizam i rasizam strukturalni elementi i strukturalna nužnost kapitalističkog sistema. Ne možemo da imamo kapitalizam bez nekog oblika rasizma ili nekog oblika seksizma. Zbog toga, bez obzira na to u koju smo borbu uključeni/e, mi moramo da započnemo sa stvaranjem alternative kapitalizmu. To smo videle u ženskom pokretu, u Nadnicama za kućni rad. Na primer, videle smo da postoje različiti načini na koje možemo da se borimo za brigu o deci. Možemo da se borimo za brigu o deci kako bi oslobodile naše slobodno vreme za plaćeni rad, ili možemo da se borimo za brigu o deci prepoznajući da već radimo i da nam nije potreban dodatni posao. Briga o deci ne treba da oslobodi naše vreme za još više posla, već od posla. Organizovanje brige o deci takođe postavlja pitanje toga kakvu novu generaciju želimo da stvorimo. To nije samo pitanje pravljenja parking mesta za decu. Širimo horizont naše borbe i zamišljamo kakvo bi buduće društvo moglo da bude, pre nego da ostanemo zatvoreni u kapitalističkoj perspektivi, u kojoj jedan tip rada menjamo drugim, bez iskakanja iz kruga kapitalističke akumulacije.

CB: U vašem radu postoji snažna kritika ideje ženskog oslobađanja kroz rad, koja je bila deo marksističke i liberalne feminističke tradicije. Zašto mislite da je koncept oslobađanja kroz plaćeni rad ograničen?

SF: Mislim da je ograničen zbog mnogo razloga. Pre svega, ograničen je zato što prihvata kapitalističku definiciju rada; on izjednačava rad sa plaćenim radom, kao da je plaćeni rad jedini oblik iskorištavanja i jedino mesto antikapitalističke borbe. Pominjanje rada u kući kao neplaćenog, otvorilo je potpuno novo razumevanje, pokazalo je da su oblasti kapitalističkog iskorištavanja i borbe mnogo šire nego što se to pretpostavljalo. To je ista vrsta kritike koju su Blek paur (Black Power) i antikolonijalni pokreti zamerali ortodoksnoj marksističkoj levici, kada su insistirali da je ropstvo glavni nosilac kapitalističke akumulacije. To je takođe pitanje strategije i organizacije. Žene su se uključile u platni rad u trenutku kada je “radno mesto” bilo pod velikim napadom zahvalljujući početnim fazama premeštanja proizvodnje (outsourcing) i činjenja rada nesigurnijim (precarization). Tako da uključivanje u radnu snagu nije bila velika pobeda. Do kraja sedamdesetih, rad je izmešten u makile (maquilla), a sinidkati su ponovo otvarali ugovore i odustajali od stvari za koje su se radnici izborili. Tako, bila je strateška greška feminističkog pokreta da se koncentriše na organizovanje “na radnom mestu”.

Naravno, ne kažem da žene ne treba da rade za pare. Ali drugačije je kada se od toga napravi politička strategija. U Sjedinjenim Državama to je značilo da je napuštena borba za preuzimanje reprodukcije. Sve se svelo na stvaranje ženskih sindikata i borbu za jednake prava na radu. I šta se desilo? Pridružile smo se radnoj snazi, ali nismo bile u stanju da promenimo radno mesto. Na primer, samo par radnih mesta obezbeđuje brigu o deci. Nismo promenile organizaciju posla zato što smo ušle u radnu snagu sa pozicije slabosti. Borba za preuzimanje reprodukcije, nasuprot tome, mogla je da vodi ka političkoj rekompoziciji među ženama. Ali do sredine sedamdesetih godina borba za preuzimanje reprodukcije je napuštena, bar u Sjedinjenim Državama. Tamošnji feministički pokret bio je toliko uplašen da ne uradi nešto što bi moglo da naudi njegovom zahtevu za jednakošću, da se nije borio čak ni za porodiljsko odsustvo. Kao posledicu toga mi danas nemamo porodiljsko odsustvo. Moramo da se borimo uvek iznova na svakom novom radnom mestu. Kada je ovaj slučaj došao do Vrhovnog suda, mnoge feministikinje nisu želele da se bore za njega zato što su verovale da ukoliko zahtevaš “privilegiju” tada ne možeš da tražiš jednakost. One nisu videle da porodiljsko odsustvo nije privilegija i da ne treba da se pretvaramo da smo muškarci kako bi se prema nama ophodili kao prema ljudskim bićima.

CB: U vašem radu vi pišete o zajednicama pažnje, nešto za šta smatram da je jako važno. U “Revolution at Point Zero”, na primer, postoji prelepo poglavlje u starosti i brizi o starima. Možete li da kažete nešto više o temi brige i kako nam ona omogućava da ponovo promislimo političke strategije u celini?

SF: Pitanje zajedničkog i zajednica brige jako je važno. Počeli smo sa ovom vrstom diskusija, pre više godina u Njujorku, na vrhuncu antiglobalizacijskog pokreta. U to vreme, nakon Sijetla, postojao je ogroman entuzijazam. Hiljade ljudi je došlo i Sijetl, ili Montreal, ali ubrzo nakon toga delovalo je kao da se sve raspada. Mnogi mladih ljudi počelo je da preispituje načine organizacije pokreta. Osetili su da su ove velike mobilizacije ostavile mnogo ljudi van njih. Na primer, postoje oboleli ljudi koji ne mogu lako da učestvuju. Drugi imaju porodične odgovornosti, moraju da se brinu za decu, ili za ostarele rođake. Delovalo je da je to pokret u kome samo “najsposobniji” mogu da učestvuju, oni koji mogu da pričaju do ponoći, koji nemaju decu i ne moraju da plaćaju bebisterku kada idu na sastanak. Tako smo počeli da pričamo o samoreproduktivnom pokretu, pokretu koji može sebe da reprodukuje, koji ne razdvaja organizovanje i svakodnevni život.

Kao rezultat ovih diskusija napravljen je određen broj knjižica i fanzina, koji su razmatrali što znači da se ima samoreprodukujući pokret i da se stvori mreža uzajamne podrške. Počeli smo ponovo da razmišljamo o uzajamnoj pomoći koja je bila toliko bitna u anarhističkom pokretu, ali i u ranom komunističkom pokretu između početka veka i 1920-ih i 1930-ih, pre stvaranja države blagostanja. U tom periodu, brigom su se bavile radničke organizacije; sindikati su bili ti koji su obezbeđivali penzije, nadoknade za povrede, itd. Na taj način, sindikati su bili mnogo više ukorenjeni u zajednicu, a kada bi dolazilo do borbe, zajednica i radno mesto uvek su bili zajedno. Danas nema zajednice, bar ne u najurbanijim centrima u Sjedinjenim Državama. Potrebno nam je da ponovo stvorimo solidarnost, da ponovo stvorimo društvenu strukturu od naših gradova i potrebno je da stvorimo novu bazu za našu borbu. Moramo da stvorimo autonomne oblike reprodukcije, tako da oni postanu temelj otpora. Ako smo ozbiljni u naporu da izgradimo antikapitalističku borbu, takođe treba da se zapitamo koju vrstu društva želimo da stvorimo i da eksperimentišemo sa novim oblicima kooperacije.

Pitanje organizovanja reprodukcije na kooperativan način jeste jako važno, zato što ne možemo da industrijalizujemo reproduktivan rad, bar ne onaj njegov deo u kome se najviše radi, onaj povezan sa brigom o deci. Ovde leži moja kritika Marksa i levice, kada oni sanjaju o društvu u kome mašine rade sav rad. Mašine ne mogu da se brinu o deci. Tako, postoji ogromna količina rada koja ne može da se tehnologizuje. Jedini način da se ona organizuje jeste da se učini kooperativnijom. Ubija nas individualizovani, izolovani način na koji je dobar deo reproduktivnog rada organizovan. Tako da ideja o zajednicama brige ima mnogo dimenzija. Postoji dimenzija preživljavanja, ali takođe postoji i vizija novog društva. Postoji takođe i dimenzija otpora, ali postoji i rekonstrukcija društvene fabrike. To su novi međuljudski odnosi, novi oblici saradnje, u kojima mi u suštini preuzimamo pravo i kapacitet da odlučimo koji oblik reprodukcije želimo. Okjupaj pokret (Occupied) bio je ohrabrujući pošto su to bili mladi ljudi, mnogi od njih nikada nisu bili politični pre njega, a njihovo najvažnije iskustvo tokom okupacije ticalo se reprodukcije samih sebe u saradnji. To je bio veliki eksperiment u kooperativnoj reprodukciji koji je trajao nekoliko meseci: organizovanje i rad u timovima za čišćenje, kuvanje, povezivanje sa farmerima, organizovanje biblioteke i drugog “zajedničkog znanja”, organizovanje protoka informacija, živog prenosa, zajedničkog pravljenja plakata. To je bilo jedinstveno transformišuće iskustvo. Ono je ljudima dalo osećaj šta bi moglo da znači da se živi u društvu u kome nisi sam, u kome u našem svakodnevnom životu mi sarađujemo jedni sa drugima na sopstvenoj repodukciji. I zbog toga, čak i nakon što su kampovi raspušteni, mnoge borbe koje su proistekle iz njih su se nastavile. Na primer, borba protiv studentskog dugovanja. Organizacija koja je proizašla iz Okjupaja i koja i dalje postoji jeste Strajk debt (Strike Debt).

CB: Drugi zaključak koji naglašavate u “Revolution at Point Zero” jeste onaj povezan sa institucionalizacijom i kooptacijom/preuzmanjem feminističkog pokreta u zadnjih trideset godina. Možete li da kažete nešto više o tome?

SF: Često poredim ulogu koju su Ujedinjene Nacije odigrale u vezi sa feminističkim pokretom, sa ulogom koju su Ujedinjene Nacije odigrale u vezi sa antikolonijalnim pokretima. Postavljajući sebe na čelo procesa dekolonizacije, UN su obezbedile da se on odvija na način odgovarajući interesima međunarodnog kapitala i SAD. Nešto slično se desilo ženskom pokretu. Intervencija UN-a u feminističku politiku redefinisala je feminističku agendu na način koji je čini skladnim sa neoliberalnim programom. Jednom kada je postalo jasno da je u krizi posrednička uloga koju je muškarac igrao u kapitalizmu, uloga između žena i kapitala,  UN je morao da deluje kako bi stvorio nove strukture i institucije. Masivno uključenje žena u radnu snagu postavilo je žene u mnogo direktniju vezu sa kapitalom. A to je zahtevalo promenu u institucionalnom poretku. Sa jedne strane,  rad UN i NVO-a bio je restrukturacija feminističke agende, eliminišući iz nje sve ono što nije moglo da bude pripitomljeno; sa druge strane radilo se o podučavanju vlada kako bi one stvarale politike koje će da prepoznaju ovaj novi direktan odnos između žena i kapitala. Kao posledica toga, u periodu od deset do petnaest godina videli smo feministički pokret koji je ubrzano izgubio svoju autonomiju. Godinu za godinom, od Meksika iz 1975. do Pekinga iz 1995, feministkinje su organizovale svoje aktivnosti oko rokova UN-a, konferencija.

Međunarodne agencije i NVO-e razgrađuju ne samo autonomiju ženskog pokreta već i autonomiju miliona žena koje su pokušavale da organizuju svoje živote van tržišta. Na primer, oni guraju mikrokredite ženama u Africi i Aziji koje žive od održive ekonomije, obrađujući zemlju kako bi preživele, ali sada, nakon uzimanja kredita, počele su da duguju bankama. Nevladine organizacije postale su diverzantske jedinice mikrokredita, koji je zaista perverzan program, iako je reklamiran od strane Svetske banke i Ujedinjenih nacija kao sredstvo ženskog osnaženja. U stvarnosti, on je sredstvo za ceđenje još više rada i novca iz žena koje žive na granici preživljavanja, ali koje su bile u stanju da izgrade neke oblike uzajamne mreže podrške. Feministička grupa “Mujeras Creando” iz Bolivije izdala je upečatljiv izveštaj pod imenom Siromaštvo je unosan biznis (La Pobreza es un gran negocio ), koji ukazuje da mikrofinansije u odnosu na sve ostale kredite imaju najvišu kamatnu stopu, između 20% i 30%. Zašto? Zato što je, po njihovim rečima, pozajmljivanje para siromašnim ljudima naporno, pošto je potrebno da se više radi kako bi se otkrilo šta oni poseduju. Tako, unajmljuju se ljudi da prelaze kilometre, da idu u kuće žena koje uzimaju kredite kako bi videli šta one imaju u svojim dvorištima. One imaju kokoške, neke imaju lonce. U Bangladešu im uzimaju lonce. Uzimaju im lonce za kuvanje pirinča koje žene poseduju, što je veliko poniženje koje je neke žene vodilo ka samoubistvu.

Lamia Karima je napisala upečatljivu knjigu o ovome, “Micro-finance and its Discontents” (2011). U njoj piše o Grameen banci u Bangladešu i o nevladinim organizacijama i zaista su detaljno obrađene nevladine organizacije koje su uključene u mikrokreditni biznis. U Bangladešu su ove stvari još nasilnije, pošto kada žena ne može da plati, druge žene i nevladin službenik odlaze njenoj kući i uništavaju je: “Ako ne platiš, uništićemo ti kuću”, tako kažu. A prva stvar koju urade jeste da uzmu limeni krov koji onda prodaju, tako da kuća više nema krov. A onda uzmu lonce i ženi ništa ne preostaje. Sve ovo je zasnovano na kolektivnoj kontroli. Očekuje se da svaka žena nadgleda druge, prisiljavajući ih da plate kredit koji su uzele, za koji su kolektivno odgovorne. Druga profesorka Julija Eljačar (Julia Elyachar), napisala je knjigu koja se zove “Markets of Dispossession: NGO’s, Economic Develpoment, and the State in Cairo” (2005). Ona opisuje kako su banke i nevladine organizacije proučavale taktike posramljivanja, da bi naučile kako mogu da postide ljude kako bi oni platili svoje dugove, pošto različite kulture imaju različite obrasce stida. Žele da znaju kako da postide ljude, da oni ne bi bili u stanju da odbiju plaćanje.

Tako da iza izvikanog koncepta “osnaženja” stoji ideja da ti samo pristup parama daje moć i stoji pokušaj da se žene koje su ranije živele od održivih ekonomija podvrgnu kontroli novčanih odnosa. To je snažno povezano sa odvajanjem žena od zemlje, zato što širom sveta još postoji mnogo održivog uzgoja hrane. Održivi uzgoj hrane daje ljudima moć zato što u zemljama u kojima su plate ekstremno niske, a stopa nezaposlenosti ekstremno visoka, činjenica da imaš komad zemlje daje ti neku autonomiju, omogućuje ti da jedeš, preživiš i pobegneš od najgorih oblika iskorištavanja. Međunarodne finansijske agencije poput Svetske banke žele da to ukinu. U člancima koje sam pisala tvrdila sam da je savremeni povratak lova na veštice u različitim delovima sveta – od Afrike do Papue – snažno povezan sa ovim procesom (vidi Silvia Federici, “Witch-Hunting, Globalization, and Feminist Solidarity in Africa Today” – Journal of International Women’s Studies, October 2008). Kao odgovor na osiromašenje koje je stvorila globalizacija, žene preuzimaju zemlju u seoskim i urbanim područjima. One se suprotstavljaju komercijalizaciji zemljišta, komercijalizaciji vode, prodaji drveća. Tako da postoji nemilosrdni napad na njih, koji je deo borbe da se ponovo definiše šta jeste a šta nije vredno.

 Izvor: http://www.citsee.eu/interview/organising-and-living-interview-silvia-federici

Stvaranje drugog sveta i kriza u Grčkoj (##!!## Let us not live like slaves)

Let’s not live like slaves, dokumentarac, avgust 2013. Režiser: Yannis Youlountas. Trajanje: 89 minuta. Link za film: ovde

Dokumentarac je iz avgusta 2013, znači nije još napunio ni prvu godinu. Meni se dopao – u njemu fokus nije na uzrocima svetske ekonomske krize, na dobro osmišljenim argumentima koji treba da pariraju novogovoru kapitalističkih i državnih PR stručnjaka, ili na jasno definisanoj studiji grčkog antiautoritarnog i samoorganizovanog pokreta. Ovaj dokumentarac nudi kratke isečke iz razmišljanja i života ljudi koji pripadaju tom pokretu, ljudi uključenih u borbu, bilo da se radi o samoorganizovanim školama, zdravstvenim ustanovama, socijalnim centrima, fizičkoj borbi protiv iskopavanja zlata na Halkidikiju, protiv Zlatne zore, ili protiv policije. Kao takav on ne nudi jasne odgovore, već deli jednu energiju koja postoji u Grčkoj, deli ljudske emocije, nade, konkretne primere organizacije i, ma kako to patetično zvučalo iz srpske perspektive, deli revolucionarnu strast za promenom postojećeg toka stvari. No pre nego što se osvrnem na projekte opisane u filmu, hajde ipak da se prvo nakratko dodirnem konteksta grčkog (anti)političkog života, odnosno svih onih stvari koje zbog obima nisu mogle da budu prikazane u ovom dokumentarcu.

Šta nije prikazano u filmu, prvi deo.

Politički kontekst i hronologija grčkog antiautoritarnog pokreta (1) sličan je onome o čemu sam već pisao ovde, sa jednom razlikom – u Grčkoj nije postojala snažna veza između samoniklog post1968 pokreta i tradicionalne i institucionalne levice (verovatno u dobroj meri posledica ishoda građanskog rata), a na vlasti je u periodu 1968. bila desničarska vojna diktatura, koja je, naravno nenamerno, pomogla da opšte nezadovljstvo ima levi sentiment. Antiautoritarne ideje su zapljusnule Grčku na talasu 1968. i one su širene usmeno, kroz kontrakulturu i rok muziku, te na osnovu svakodnevnih iskustava života u diktaturi i borbi protiv nje. Nije postojala infrastruktura na koju bi se novi mladi ljudi nadovezali, već se počinjalo od nule. U sedemdesetim dolazi do formiranja PASOK-a, levičarske partije koja početkom osamdesetih preuzima vlast, što donosi dve stvari – 1) dolazi do institucionalizacije narodnih želja za društvenom promenom na bolje i 2) opozicija se seli u vainstitucionalnu autonomnu/anarhističku oblast koja nastavlja sa razvijanjem antiautoritarne kritike državne vlasti i sa razvijanjem praksi solidarnosti i uzajamne pomoći. Tokom sledećih 30 i više godina, dolazi do stvaranja prvih skvotova u Egzarhiji (2) (u Atini, a potom i drugde) i borbi za njih, dolazi do razvijanja solidarnosnosti sa zatvorenicima, dolazi do blokada fakulteta u borbi protiv kapitalističkih reformi obrazovanja. Piše se ulična istorija sukoba sa policijom, svesno se pokreću projekti u delovima grada koje je lakše braniti u slučaju napada. Ulice pripadaju anarhistima/autonomistima/antiautoritarcima, a to između ostalih dobro osećaju i pripadnici Zlatne zore, nekada marginalne neonacističke partije koja na ulicu sme da izađe samo pod punom policijskom zaštitom i čiji članovi redovno dobijaju batine od svojih početaka pa naovamo. Slobodarski okret ima uspone i padove, no od sedamdesetih postoji kontinuitet u vremenu i prostoru. Tako u osamdesetim pank rok postaje jedan od izvora širenja antiautoritarnih ideja i praksi, zatim tu su studentske borbe i okupacije fakulteta, koje su znale da završe brutalnom represijom države, koja umalo nije uništavala pokret. Važna tačka u razvoju grčkog pokreta bila je 2008. u kojoj policija u Egzarhiji ubija petnaestogodišnjeg Aleksisa Grigoropulosa i kao reakcija na to dolazi do masovnih višenedeljnih nereda širom zemlje, zbog kojih policija nije smela da izlazi na ulice gradova – udružuju se anarhisti, imigranti, nezadovoljni ljudi, te dolazi do prave eksplozije samoorganizovanja i militantnog otpora poretku. Nedugo nakon toga, vlast, uz podršku i pod pritiskom Evropske unije i MMF-a započinje dramatične reforme koje većini stanovništva donose pad standarda, pad socijalnih i radničkih prava, povećanje troškova života i siromaštva. Dolazi do masovnih i nasilnih demonstracija čija se brojnost meri u stotinama hiljada ljudi, ali antinarodni zakoni prolaze skupštinske procedure i započinju svoje otrovno dejstvo. Dolazi do jačanja policijske/nacističke Zlatne zore, koja prvi put ulazi u parlament. Država sistematski pokušava da zatvori skvotove i socijalne centre, kako bi smanjila mogućnost progresivnog/antisistemskog kanalisanja narodnog nezadovoljstva (ovde možete da vidite protest solidarnosti sa zatvorenim skvotom Villa Amalia).

Šta jeste prikazano u filmu.

Film se sastoji od razgovora sa ljudima koji učestvuju u različitim projektima i borbama u Grčkoj. Oni predstavljaju svoje socijalne centre, u kojima se ljudi druže, razgovaraju, planiraju, udružuju, te pokušavaju da budu od koristi lokalnoj zajednici. Tu je predstavljena zdravstvena ustanova koja nudi svoje usluge svima kojima je to potrebno, bez novčane nadoknade. Zatim, uništena fabrika čiji su se radnici organizovali i pokrenuli u njoj svoju proizvodnju (jedan od njihovih predstavnika učetvovao je na tribini u okviru Zrenjaninskog antifašističkog festivala). Borba za očuvanje vode kao javnog dobra, borba protiv iskopavanja zlata na Halkidikiju (koje će, ako započne, potpuno da uništi ekosistem i živote ljudi koji žive tamo), samoorganizovana škola u kojoj mogu da se uče jezici, borilačke veštine itd, imigrantska perspektiva Egzarhije, bajkerske antifašističke patrole ulicama Atine – sve ovo je samo deo dinamičnog (anti)političkog života Grčke. Nije samo stvar u tome da je kapitalizam u Grčkoj suroviji nego drugde, pa da se zbog toga u Grčkoj dešava toliko borbi. Stvar je u tome da je masovnost i artikulisanost otpora došla do tog nivoa, da država mora da upreže sve svoje snage kako bi kontrolisala situaciju u korist vlasti, kapitala i kapitalističkih odnosa –  to podrazumeva dramatičnu policijsku represiju, pokušaje da se nezavoljstvo usmeri u fašističkom smeru, tj. ka proganjanju imigranata i manjina, ali tu je i dilovanje droge kako bi se mladi ljudi spržili i distancirali od svega… Primer sa drogom pokazuje koliko je ozbiljan napor države da koristi paradržavne strukture da razbije antiautoritarni pokret (što je tehnika koja je korištena svuda gde je pokret rastao), ali pokazuje i posvećenost i prekaljenost ljudi koji učestvuju u društvenoj borbi da rešavaju probleme sa kojima se suočavaju, ovde konkretno u odbrani Egzarhije od dilera heroinom.  (link)

Generalno svi ljudi koji govore u filmu, deluju puni energije i volje da se bore za sopstvene živote, oni govore iz perspektive snage, a ne iz perspektive straha i povučenosti. Kroz njihove reči svetluca nada da bi mogli da pobede u borbi koja traje već decenijama – u stvaranju pravednijeg nehijerarhijskog društva, zasnovanog na solidarnosti, a ne na klasnim razlikama i represiji. I to je dirljivo. Film možda ne pruža uvid u istoriju pokreta, niti obuhvata sve projekte koji postoje, no na nivou komunikacije, otvorenosti i bazičnih ljudskih osećaja, smatram da on pruža snažnu i jasnu poruku, koja je oličena u naslovu filma.

Šta nije prikazano u filmu, deo drugi. Traganje za drugim svetom. Društvena revolucija.

I koje su onda šanse da će u Grčkoj da se desi revolucija koja će da zapali baklju slobode čija svetlost će da preobrazi ceo svet? U filmu nisu prikazane neke unutrašnje kontradiktornosti i trvenja antiautoritarnog pokreta, nedoumice, kao i uspešne akcije države u suzbijanju rasprostranjenih slobodarskih praksi. Nije prikazan broj političkih zatvorenika koji u ovom trenutku trune po grčkim zatvorima. Nisu prikazana ni nihilistička zastranjenja, koja su na sreću i dalje marginalna i koja glorifikuju nasilje i destrukciju do apsurdnog nivoa (do nivoa gde ne možeš da kažeš da li se radi o policijskim intervencijama u slobodarski pokret). Ne govori se o mogućnosti građanskog rata – uzimajuči u obzir naše jugoslovensko iskustvo, ne mogu a da se ne zgrozim pred takvom mogućnošću. Građanski rat je orgija nasilja, destrukcije i smrti, u kojoj se psihopatske ličnosti najčešće bolje snalaze. Sa druge strane, ideja koja prati unutrašnju logiku grčkog antiautoritarnog pokreta (a i svih ostalih antiautoritarnih pokreta koji su postajali društveno bitni) jeste da ovde i sada mora da se grade i razvijaju osnove budućnosti i onog što dolazi. Da se praktikuje ono za šta se idejno zalaže i da se grade kontrainstitiucije, kontrakultura i uzajamna snaga. U tom pogledu grčki pokret i ne možda da radi drugo do da prati takvu unutrašnju logiku sopstvenog razvoja. Istorijske okolnosti i srazovi će da pokažu da li će uspeti da nastavi put koji je i u ovom dokumentarcu dovoljno jasno ocrtan – put autonomije, decentralizacije, solidarnosti, ravnopravnosti, slobodarstva i samoorganizovanja.

A voleo bih da mogu da odgovorim na pitanje zašto se u Grčkoj razvio tako snažan anarhistički/autonomni pokret. Mogu da razumem određene istorijske okolnosti koje su išle na ruku razvijanju vaninstitucionalnog slobodarskog pokreta – energija 1968, desničarska vojna hunta koje je paradoksalno pomogla u fokusiranju nezadovoljstva, možda militantnost i posvećenost prvih aktivista koja se potom prenosila na generacije koje su sledile, specifičan položaj koji su zauzimale okupacije fakulteta tokom vojne hunte i kasnije. Sigurno je tu i ulično iskustvo i rad na praktičnim problemima, kao i vainstitucionalnost i odbijanje saradnje sa državnim ili paradržavnim institucijama. Zatim tu je, verujem i otvorenost ka društvu i rad na društvenim problemima, a ne zatvaranje u subkulturu aktivističke scene. Deo ove istorije možete da pročitate ovde, ispričane iz prvog lica. Utisak koji sam stekao u dodiru sa ljudima iz Grčke jeste ozbiljnost, predanost, iskustvo i izuzetno dobre i aktuelne analize situacije u kojoj se društvo nalazi. A na osnovu tih dodira, ali i filma, može da se priča i o njihovoj nadi, možda i veri u promenu na bolje, koja proističe ne iz knjiga ili teoretisanja, već iz sopstvenih životnih iskustava i malih pobeda koje su imali tokom svojih borbi. Stvarnost i budućnost ne mogu da se naučno isplaniraju i predviđaju, kako je to Marks hteo i pokušao, oni se stvaraju kroz borbe, strasti, kroz racionalne analize i njihova pravovremena doterivanja, kroz stalan trud i pokušaje stvaranja pravednijih međuljudskih odnosa i institucija. Budućnost se stvara, tako da vera koji povremeno izbija iz reči aktera filma Let us not live like slaves, vera u društvenu revoluciju i veliku promenu na bolje, nije samo san gomile čudaka čiji broj je toliko porastao da su sami sebe uverili kako su čuda moguća, već je i jedna realna mogućnost u moru drugih, ne toliko svetlih i pozitivnih mogućnosti, mogućnost koja govori da će napor i trud ljudi uključenih u antiautoritarni društveni pokret da uspe da donese ostvaranje većeg dela utopijskih želja i nadanja.

FUSNOTE

(1) Kad kažem antiautoritarnog, taj izraz koristim paraleleno sa izrazima autonomni pokret, anarhistički pokret, slobodarski pokret.

(2) Egzarhija je autonomna oblast Atine, gradsko naselje blizu centra grada koje u velikoj meri pripada anarhistima, levičarima, umetnicima i koje predstavlja ključnu tačku u slobodarskoj borbi, jedan veliki fizički prostor u dobroj meri oslobođen od državne vlasti.

Priča o skvoterima, šibanju sa policijom, solidarnosti i autonomiji (George Katsiaficas – The Subversion of Politics)

George Katsiaficas – The Subversion of Politics: European Autonomous Movements and the Decolonization of Everyday Life

Počeo sam pre par nedelja da pišem o ovoj knjizi, no nakon jednog opširnog pasusa i kratkog početka drugog, shvatio sam da sam u startu krenuo pogrešno – na ambiciozan i “akademski” način pokušavao sam da prikažem istorijske činjenice, različite ideje i dešavanja, odnosno počeo sam da pišem na način koji implicitno podrazumeva, kako to već obično ide, ekspertski stav o svim temama koje se prikazuju i obrađuju (pljuc). Da nisam na vreme stao, verovatno bih pišući umro od dosade. Takođe, “ekspertski” pristup problemima obrađenim u knjizi predstavljao bi skoro potpunu suprotnost načinu na koji su sami akteri i akterke knjige pristupali/e problemima svog svakodnevnog života i tražili/e rešenja za njih. Taj način je podrazumevao strast, snažne emocije, govor iz prvog lica, kreativnost, drskost, idealizam, ludu hrabrost i optimizam, a posledice su bile brojne i živimo u svetu koji je u određenoj meri oblikovan njihovom borbom. Autonomni pokreti na svojim vrhuncima pretili su da na revolucionaran način izmene društvene i ekonomske odnose na širokim teritorijama i za mnoštvo ljudi – feministička borba, širenje skvoterskog pokreta, sukobi sa policijom i fašistima, obaranja cena iznajmljivanja stanova i masovno odbijanje plaćanja povišenih životnih troškova, samo su od neke od taktika i struktura koje su isplivale iz borbe, oličene u reči “autonomija”.

Hronologija i kontekst. Naravno, teško je da se u vremenu odredi jedna tačka i kaže “odavde sve počinje” (lično, ne verujem u linearnu istoriju), no vremenski okvir u kome su se dešavali i u kome se još dešavaju društveni pokreti opisani u knjizi Subversion of Politics vezan je za šezdesete godine XX veka i potonji period u kome i mi živimo. Društveni kontekst jeste kraj razarajućeg II svetskog rata, širenje masovne proizvodnje i stvaranje potrošačkog društva, te u meri u kojoj je stvaranje potrošačkog društva bila uspešno, nastajanje klasnog kompromisa između sveta kapitala i sveta rada – pričam o zemljama Prvog sveta. Porast materijalnog “bogatstva” dovodi do porasta apetita narodnih masa i omladine, te do traganja za srećnijim i smislenijim načinima života, koji ne bi podrazumevali strogu radnu etiku, monotoni rad i krutost patrijarhalnog modela ponašanja – dolazi do eksplozije kontrakultura, LSD-a, samoniklih kritičkih inicijativa, borbe protiv rasizma, borbe za bolje uslove rada, studentskih borbi, feminizma, seksualne revolucije, kritike imperijalizma bogatih… Sve ovo su fenomeni koji se vezuju za revolucionarnu 1968. godinu, no oni su započeli i pre 1968. a nastavili su se do današnjih dana, posebno intenzivno u onim zemljama koje su razvile snažne “autonomne” pokrete na idejama i energiji šezdesetoosmaške pobune.

Međutim, fenomen “autonomije” odnosno autonomnih društvenih pokreta razvijao se u različitim zemljama, pod različitim okolnostima – Italija, a potom Zapadna Nemačka, Švajcarska i Danska – svi ovi pokreti imali su svoje specifičnosti koje je teško sažeto prikazati. Uprkos različitostima, ovi društveni pokreti su delili nekolicinu bitnih osobenosti, a na kraju krajeva i uticali su jedni na druge, međusobno pomažući svoje širenje i čineći jednu heterogenu i raznovrsnu celinu.

Sličnosti i različitosti autonomnih društvenih pokreta u Evropi nakon 1968.

Neke osnovne sličnosti autonomnih društvenih pokreta u pominjanim zemljama (koje su George Katsiaficasu zbog životnih okolnosti bile najbliže, te je na njih stavio fokus), jeste da su nastali jednim delom ukorenjeni u ogromni antiautoritarni talas promene koji je zahvati planetu oko 1968. godine, kao i da su na nivou opštih ideja i vrednosti, ovi društveni pokreti svoje ideje, vrednosti i ciljeve crpili iz nasleđa levice u najširem smislu (ideje solidarnosti, ravnopravnosti, slobode), iako su bili distancirani i neprijateljski raspoloženi kako prema socijaldemokratskim ili komunističkim partijama u parlamentu, tako i uopšte  prema partijskoj politici, ali i prema ideološkim nametanjima bilo marksisitčkih, bilo anarhističkih grupa. Njihova politika nije birala put ulaska u sistem, kao ni teroristički put naoružane gerile koja pokušava da preuzme vlast (Crvene brigade, Frakcija Crvene Armije, itd) i koja od većine ljudi čiji samo nemoćne posmatrače spektakularnih medijskih naslova. Autonomni pokreti pokušavali su da na širem društvenom nivou transformišu svakodnevni život, patrijarhalne obrasce, potrošački mentalitet modernog kapitalizma, duh pokornosti pred državnim institucijama, stvarajući komunalne, zajedničke oblike života i delovanja, zasnovane na direktnoj demokratiji, ravnopravnosti i militantnosti.

Prema autoru, feministički pokret je odigrao bitnu ulogu u stvaranju autonomnih evropskih društvenih pokreta i to svojim ličnim pristupom politici, ali i stvaranjem kontra i alternativnih institucija, koje su predstavljale mesta za prikupljanje energije, eksperimentisanje sa različitim oblicima suživota, sklonište od nasilja, ili na kraju krajeva, mesta gde je obezbeđen krov nad glavom. U Italiji je to bio pokret socijalnih centara, koji je uticao na skvoterski pokret u Zapadnoj Nemačkoj i drugim zemljama – zauzimane su prazne i napuštene kuće koje su se pretvarale, u najboljim slučajevima, u mesta koja su koristila celoj lokalnoj zajednici.

Reč autonomija, koja obeležava sve ove pokrete (npr. Autonomia u Italiji, Autonomeni u Nemačkoj), značila je nezavisnost od postojećih institucija, od političkih partija i mehanizama vlasti, ali značila je i želju za stvaranjem drugačijih institucija, drugačijeg sveta i to je, u krajnjoj instanci bila revolucionarna želja. Bukčinova kritika pojma autonomije ne bi mogla da se primeni na autonomne evropske pokrete iz druge polovine XX veka – oni su više bili obojeni socijalnim tj. društvenim tonovima, a ne hedonističko individualističkim (iako su i ovakvi impulsi bili bitni svuda u post68 svetu), težili su obnavljanju zajednice i zajedništva, a solidarnost i uzajamna pomoć bili su među najbitnijim vrednostima ovih pokreta.

Zatim, ono što definiše autonomne društvene pokrete jeste i njihova militantnost i konfrontacija sa postojećim državnim institucijama – na policijsko nasilje odgovaralo se kontra nasiljem i dešavalo se da iz dramatičnih uličnih borbi Autonomeni izađu kao pobednici/e. Niže u tekstu ću da prevedem par opisa i osvrta na ovakve borbe, koji su zabeleženi u knjizi.

Ono po čemu se razlikuju autonomni društveni pokreti u različitim zemljama jeste specifičan kontekst u kome su nastajali. Tako npr. u Italiji, koja je nakon 1968. ušla, po snazi i dinamici društvenih sukoba, u predrevolucionarni period, autonomni pokret se razvijao oslanjajući se na klasičan radnički pokret i činili su ga, pored studenata, omladine i feministkinja,  takođe i brojni industrijski radnici, što je opet povezano sa specifičnim italijanskim političkim životom. Italija je imala snažnu komunističku partiju, koja se odlučila na parlamentarno delovanje te je otuđila sopstvene militante i stvorila kritički nastrojene disidente, koji su ukazivali da partijske analize i delovanje više ne razumeju razvijanje modernog kapitalističkog društva niti potrebe radničke klase. Ova kritika se širila i sazrevala, u dobroj meri pod uticajem “operaism/workerism“-a (leve tendencije u Italiji) udružena sa masovnim i militantnim radničkim protestima koji su eksplodirali u “vrućoj jeseni 1969” i nakon kojih je radnička klasa Italije uspela da se izbori za istorijska povećanja plata i smanjenja radnih obaveza. Teorijski, italijanski pokret se dosta oslanjao na marksizam, ali marksizam koji nakon 1968. nije mogao da ostane isti i sve je više dobijao antiautoritarne tonove. Dolazi do širenja marksističkog teorijskog aparata i njegovog oblikovanja svakodnevnim iskustvom – npr. nekadašnje smeštanja centra revolucionarne borbe u fabriku i među proletere kao udarnu pesnicu revolucije, počelo je da se tumači na drugi način – čitavo društvo počinje da se posmatra kao fabrika, društvena fabrika u kojoj svi imamo svoje funkcije, a revolucionarna nada se smešta ne samo među fabričke radnike, već i među otuđene ljude, studente, kontrakulturu, itd… Kako god, sledećih deset godina u Italiji, nakon “vruće jeseni 1969”, društvene borbe su se samo intenzivirale, stvarajući različite inicijative i pokrete, poput onih za obaranje cena nekretnina u celim delovima grada, poput kontrakulturnih Indijanaca metropole kao kreativnog krila pokreta, zatim različitih levih grupa koji su se svrstavale u sabirajući naziv Autonomia operaia (Radnička autonomija), itd. Italijanski pokret je, kao i svi ostali, imao svoje unutrašnje kontradikcije, no on je krajem sedamdesetih skršen spolja, masovnom represijom države i hapšenjem hiljada ljudi.

U Nemačkoj, sa druge strane, autonomni pokret je crpeo svoju inspiraciju od italijanskog, ali nije imao radnički karakter, već više subulturni i kontrakulturni, što je verovatno povezano i sa uspešnim stvaranjem potrošačkog društva u Zapadnoj Nemačkoj. On je svoje korene imao u pokretu protiv izgradnje nuklearnih elektrana, feminizmu, ali i novoj omladinskoj subkulturi – panku. Za razliku od italijanskog pokreta, nemački pokret je uspeo da se tokom godina reprodukuje i razvija – nakon pada berlinskog zida Autonomeni su bili jedini koji su na ulici stali u borbu protiv narastajućeg neonacističkog pokreta i nasilja, transformišući se u antifa grupe. Tu negde vremenski završava knjiga, u ranim devedesetim godinama XX veka, no i danas, Krojcberg je i dalje na svom mestu u Berlinu, skvot Rote Flora je nadavno odbranjen u Hamburgu, antifašističke gupe u Nemačkoj su brojne i militantne, tako da semena zasađena sredinom sedamdesetih u Nemačkoj i dalje daju svoje plodove. U ostalim zemljama, Danskoj, Holandiji, Švajcarskoj, autonomne borbe su uglavnom bile povezane sa skvoterskim pokretom i njih ću da se doteknem u prolazu malo niže u tekstu..