Sasvim običan dan

Tiho je. Ptice su se ućutale i samo se povremeno pojavljuju u sve manjim rojevima, skladno mašući krilima uzlećući iz obližnje šumice, pojačavajući osećaj tišine svojim bešumnim kretnjama prostorom. I magla je tu, ali ne ona gusta i neprozirna, već magla koja dopušta da vidiš, ali ne i da gledaš u daljinu – stvari oko mene su možda mokre i prigušene, ali su i opipljive – međutim najviši vrh nevelikog Kosmaja, koji inače u meni budi maštovitost mitološkog pripovedanja, sada je nevidljiv. Bukulja, sa desne strane, kao i nepoznata planina iza nje, planina kojoj sam nadenuo ime Troglavi Bog, zato što ima tri podjednaka, pravilno raspoređena vrha – takođe su nevidljivi, utopljeni u melanholičnu obuhvatnost jesenje magle. (Kao i ceo magični i nepostojeći svet iza Troglavog Boga, koga sam zamišljao u bistrim prolećnim i letnjim danima, začaran lepotom onižih planina što nestaju u daljini.) Vetrić u dvorištu je dovoljno jak da povremeno, tu i tamo, otkine crvenkasti, žućkasti, ili pak smeđozeleni novembarski listić sa trešnje, ili mušmule, poigra se s njim, pre nego što ga pusti, odbaci i ostavi kao hranu blatnjavoj zemlji.

Planine se ne vide, ali njihov uticaj je i dalje prisutan, pošto me pogled ka njima, u maglu, smiruje, dok dodajem ocu neophodan alat, koji je, naravno, svuda naokolo osim tamo gde treba da bude – u njegovoj ruci, u njegovom džepu, pokraj skele, ili na krovu u izgradnji. Ali nije to njegova rasejanost, to su mali, razigrani i zločesti kosmajski demoni. Ne prohujale godine, ne nervna usplahirenost i neorganizovanost, do sopstvenog kraja, besmisleno hiperaktivne osobe, već nestašni demoni, koji povremeno uđu i u njega, terajući ga da, sa visine krova u izgradnji, zavapi kao mudrac među budalama – pa zašto sad nema čekića kad je tu bio i kako to njegov sin ne može da pronađe flomaster koji je sigurno tu negde u dvorištu, ta maločas ga je, možda već i jučer, koristio da nešto obeleži. Aha, kaže, evo ga ipak u drugom džepu jakne na njemu.

Pred kraj dana sam ostavio njega i tek došlog komšiju, ispisao se sa mini gradilišta, presvukao i odjurio da što pre skuvam nešto za jelo. Komšija, u koga su takođe u trenutku ušli nestašni kosmajski demoni, započeo je šalu, izazivajući moga oca da nastavi da radi jer i on hoće da mu se pridruži. I izazov je nevoljno prihvaćen. Dok sam kuvao povrće i dok je mrak sve više padao, reski zvuk rezanja lima fleksericom, potmulo udaranje čekića i povremeno dobacivanje, jednog umornog, gladnog i sedog čoveka i jednog ne skroz pokretnog Miloša Obilića, šamarali su tišinu jeseni, odašiljući talase nemira oko sebe, koji su se u mojoj glavi pretvarali u nepovezan i površan tok misli o večitim kosmološkim pitanjima bez pravog odgovora: „Starost, provereno, ne donosi mudrost“, zatim „Pa nije ni sigurno da se radi po mraku, kada je jedan radnik umoran, a drugi jedva pokretan“, a potom „Ma nek rade šta hoće, nisam im ja majka, ionako sam ubedljivo najmlađi u krugu od kvadratnog kilometra “.

I uspeli su, poterani demonima, inaćenjem i bukom sopstvenih ličnosti, sat vremena kasnije da potpuno završe krov iznad bunara, kao i krov iznad hidrofora, pre najavljenih kiša, pre nego što su ih demoni napustili i pre nego što su stali da se zapitaju – a šta nam je ova strka uopšte trebala? A još sat vremena kasnije, jedan od protagonista ove priče, onaj sedi, vozio je auto ka Aranđelovcu, dok je onaj drugi, junačni, sedeo kraj njega, sa metalnim opiljkom u oku, nezvanim gostom tek pridošlim nakon rezanja lima bez zaštitnih naočara.

Tišina, ta stara i draga prijateljica, ponovo se, bar na kratko, spustila na spoljnji svet, zajedno sa tminom kišovite i maglovite jesenje noći, podno nevidljivog Kosmaja, spajajući završetak sa početkom dana i iznova (i iznova) svojim prisustvom potvrđujući cikličnost svega što može da postoji pred otvorenim ljudskim očima.

Soul pesme za jesen 2016

Dani su se pretvorili u nedelje, nedelje u mesece, a meseci su sa sobom doneli poriv za mahnitim udaranjem u zamršeno klupko a) upravo proteklog vremena, b) prigušenih osećanja i c) otupljenosti svesti, snagom krika osobe koja je shvatila da je okružena sa svih strana i da se pred njom upravo zatvaraju poslednja vrata koja mogu da omoguće bekstvo van. Svet mi se, u prethodna dva i po meseca, suzio u tagove php i ?  komjuterskog ekrana, postajući potmuo, siv, nervozan, blago mizantropičan, samodovoljan i okrenut dalje od ljudi ka patološkoj nadi u pronalaženje mira unutar oklopa navučenog preko tela, osećaja, ličnosti. Svaki iskorak delovao je kao nezamisliv napor, a svaka međuljudska interakcija kao kratki spoj koji će potpuno da izvuče ono malo energije što je u meni ostalo. I onda bih se još dublje povlačio u granice ekrana, nekad upijajući u sebe nova znanja, potrebna za profesionalnu preorijentaciju, nekad samo tupo gledajući ispred sebe, sileći se da ne padnem i ne potonem dole, u tminu melanholije, iz koje je pitanje kako ću se sledeći put izvući, ako padnem.

Onda sam tragao za odgovarajućom muzikom koja će, sa što manje štrčenja i disbalansa, da boji mentalnu pozadinu navučenog oklopa. Trance, goa, psy techno, sa svojim lepljivim, repetativnim i psihodeličnim melodijama dobro su na sebe preuzeli ulogu katalizatora duhovnog stanja. Pravilan ritam, koji traje desetinama minuta, deluje samo na svest, ne na srce, ponavljao sam si, prepuštajući se ovim apstraktnim kompozicijama. A onda, kada je samodovoljnost oklopljene samozaštićenosti postala neizdrživa, bacio sam se u otkrivanje soul pesama iz šezdesetih, koje su svojom gotovo religijskom posvećenošću što emotivnijem izražavanju tuge (nekad i sreće) ljudske duše, počele sve snažnije i snažnije da udaraju o moju grudnu čakru, donoseći male i tihe katarze usporenom i okamenjenom svetu u kome sam se zatekao.

Sve ovo pišem kako bih ovde izdvojio neke od (with a little help from my friend) iskopanih pesama, kao uspomene na jesen 2016. Uglavnom pripadaju tzv. južnom soulu (southern soul/deep soul), čiji se epicentar nalazio u Memfisu i izdavačkoj kući Stax. Nisam ubacio ovde Arethu Franklin, ni Otis Redding-a, oni se podrazmevaju. Koliko sam uspeo da rekonstruišem istoriju, singlice su bile mnogo češće od celih albuma, tako da mnogi izvođači i bendovi nisu imali priliku da snime album. A generalno, sjajni vokali u kombinaciji sa snažnim duvačkim instrumentima i vrlo emotivnim unošenjem u izvođenje pesama, mene su potpuno očarali.

Lee Moses – Bad girl pt.1

Pesma veća od Himalaja, veća od života. Toliko je puna radosti i zaljubljenosti, da uvlači telo u kretanje, mrdanje, cupkanje na fotelji i zaneseno pevušenje. Pesma je iz dva dela, a postoji i treća verzija pesme, izdata na jedinom albumu Li Mouzesa iz 1971. Nakon tog albuma on je nestao sa muzičke scene. Preminuo je 1997. Njegov glas, prepun energije, asocira me na snagu MC5-a, a to što jeste snimio(album i singlice) uglavnom je vrhunskog kvaliteta.

 

Johnny Robinson – Don’t take it so hard

Kada sam prvi put čuo ovu pesmu, pomislio sam: „Pa dobro čoveče, da li si ti realan?“. Tekst, interpretacija, kada negde u sredini zaplače, zatim tuga i očaj koje želi da prenese – sve je toliko prenaglašeno izvedeno, da to više nije pitanje da li on glumi ili ne, već da li neko uopšte MOŽE ovoliko da glumi i ako može, kako to radi za boga miloga?

 

Barbara Lynn – (Until then) I’ll suffer

Jedna od malobrojnih žena iz tog perioda šoubiznisa, koja je svirala vodeći instrument, gitaru, a pravila je i sama svoje pesme, u većini slučajeva. Na početku karijera bila je više u R&B vodama, potom, krajem šezdesetih, prebacila se u soul i tu je negde i njena karijera utihnula. Kasnije se vraćala periodičnu na binu, a i dan danas je aktivna.

 

Baby Huey – A change is going to come

Baby Huey je imao 160 kilograma, sjajan glas i ostavio je jedan album iza sebe, čije snimanje nije dočekao do kraja, pošto se predozirao u 26 godini. Njegova desetominuta psihodelična i originalna interpretacija soul klasika posvećenog „rasnoj“ ravnopravnosti „A change is gonna come“ (u originalu Sam Cooke), ispunjena povremenim primalnim kricima, u njegovom slučaju, pored legendarnog stiha („There’s three kind of people in this world… There’s white people, there’s black people and then there’s MY people“) postaje proročka oda strahu od kraja života.

 

James Carr – I don’t want to be hurt anymore

Kaže Vikipedija: „one of the greatest pure vocalists that deep Southern soul ever produced.“ i ja tu ne bih mnogo dodavao. Veći deo života patio je od manične depresije. Po nekima najveći hit mu je bio „The Dark End of The Street“, pesma koja je mnogo putao obrađivana, a ovde sam izabrao jednu njegovu klasičnu ljubavnu pesmu. Preminuo 2001, od raka pluća.

 

Ural Thomas – Pain is the name of your game

Još jedna srceparajuća balada, čoveka koji je krajem šezdesetih izdao nekoliko singlova i onda nestao iz muzičke indutrije, do pre koju godinu kada ga je bubnjar Scott Magee iscimao da ponovo počne da peva u bendu. Nedavno su izdali album, pod imenom Ural Thomas and the Pain, ali izgleda da je to toliki andergraund da ga još nisam našao na soulseeku.

 

The Webs – It’s so hard to break a habit

Nisam pronašao mnogo podataka o ovom bendu. Singl je izašao 1968, za Pop-Side records, koji su bili podizdavačka kuća Orpheum records-a.

 

Wendy Rene – After laughter (comes tears)

Njen prvi singl iz 1964. Karijeru je završila 1967, nakon što je postala majka i nakon što srećom nije završila u avionu u kome je trebala da bude, kako bi održala svoj poslednji koncert pred posvećivanje majčinstvu, sa Otis Reddingom i Bar Kays-ima. Avion se srušio, a Otis i ekipa su otišli u tragičnu istoriju pop kulture.

Film: Ikiru (##živeti!)

Godina: 1952. Režija: Akira Kurosava. Ne čitajte pre gledanja filma, ukoliko film mislite da gledate.

Dirljiva i emotivna priča o Kandžiju Vatanabi, šefu administrativnog odseka i birokrati što svoje vreme provodi radeći besmisleni, monotoni posao koji nema drugog smisla do da popuni vreme u kancelariji, bilo udarcima pečata, zabijanjem glave u dokumenta, prebacivanjem odgovornosti na druge službe,ili skretanjem pogleda od svojih kolega u strahu da će u njihovim tupim pogledima i prašnjavim i povijenim kičmama videti sebe. A onda, nakon 30 godina službe u kojoj nije ni jedan dan izostao sa posla, saznaje da je dobio rak stomaka i da ima još najviše šest meseci života. Njegova kancelarija postaje ogledalo u kome vidi sebe i odvratnost života koji je do tada vodio, a sada svaki dobro poznati korak koji je u toku dana tih trideset godina pravio, odjekuje sve snažnije, otkucavajući vreme koje mu je preostalo i sa kojim ne zna šta da, potpuno izgubljen, radi. Poput deteta koje se davi u mraku, grabeći nemoćno rukama vazduh i ne znajući koga da pozove u pomoć. Diže pare sa banke, polovinu svoje životne ušteđevine ceđene iz suve drenovine sirotinjske svakodnevice i ne zna šta će sa njima, na šta da ih potroši, pošto je zaboravio šta znači uživati i živeti. Zna samo da ne može nazad u besmisao sopstvenog postojanja u kome je umro davno, pre više od dvadeset godina, kada je prihvatio rutinu i inerciju, bledeći i nestajući sve više, postajući poput mumije.

Za decenije samoće, nakon smrti žene, nalazio je opravdanje u žrtvovanju za svoga sina, kome je želio da obezbedi bolji život i koji mu je vremenom postao stranac, sa kojim ne zna da komunicira i koji u njemu, svome ocu, vidi poteškoću i priliku da očevom ušteđevinom reši svoje materijalne probleme, koje nosi “normalan” i “moderan” život srednje klase. Vatanabi se okreće alkoholu i u kafani sreće stranca, kome se poverava i koji ponesen njegovom patnjom i njegovom žudnjom da, par meseci pre smrti, iz korena promeni sopstveni život, vodi ga u noćni provod, na kockanje, ples, ushićenu jurnjavu blještavim i prepunim ulicama, želeći da mu pomogne da ponovo oseti šta znači biti živ. Vatanabi prestaje da ide na posao i nastavlja dalje da, osećajući kako ima sve manje vremena, očajnički istražuje i traga za osećajem života i njegovog smisla.

To je jedna od dve glavne tema koje Kurosava obrađuje u filmu – kako živeti(!), punim plućima, kako osećati smisao života, kada te tvoje celokupne dnevne aktivnosti ubijaju, obesmišljavaju i neprimetno gaze, sve više i više kako vreme prolazi. Ako bih tu temu mogao da nazovem kritikom sistema i dejstva birokratije na ljudski duh, onda je druga tema filma – traženje alternative umiranju koje svakodnevni život nosi. Paradoksalno, Vatanabi u potragu za životom kreće tek nakon što sazna da umire i sva njegova uspešnost u ovoj potrazi ima vrlo ograničen rok trajanja. Njegova otuđenost od sopstvenog života ogleda se i u tome da nije u stanju da se poveri ni jednoj osobi iz svog starog života, već jedino strancima, prvo u kafani, boemu i neuspešnom književniku, a potom devojci koja je radila u njegovom odseku i koja je dala otkaz zgađena besmislom posla koji je radila. Vezujući se za ovu devojku, u njemu srce ponovo počinje jače da  kuca, ali to nije romantična ljubav, on ni u jednom trenutku nema tu vrstu nade, ne samo zbog razlike u godinama, ili njegove dolazeće smrti, već i zato što je on sav obuzet jednim pitanjem, jednom strašću – kako da ponovo oseti život u sebi, kako da otkrije smisao u besmislu života koga je vodio 30 godina.

Prilika mu se ukazuje u borbi za izgradnju parka koga traže stanovnici jednog dela grada. Svom strašću se prepušta ovom zadatku, želeći da konačno da smisao poslu koga je toliko dugo radio kao mrtvac, da ostavi nešto što će drugima da bude od pomoći i da iskorači iz svog starog, sivog i tužnog života koji je vodio. I uspeva u tome, probijajući se fanatičnom upornošću kroz sve moguće birokratske prepreke koje su mogle da se postave. Umire sretan i nalaze ga u novoizgrađenom parku, kraj ljuljaške, prekrivenog snegom.

On je spasao svoju dušu. Ali šta je sa živima, onima koji su ostali? Oni ne mogu da prestanu da misle o njemu, ne mogu da si objasne šta se dogodilo sa njim i ne mogu da objasne sebi zašto i dalje nastavljaju da vode živote koje vode i da rade posao koji rade. Pijane kolege iz kancelarije kroz suze se zaklinju da će sve da promene, da će svoj život posvetiti drugima i da će da žive svaki dan kao da je poslednji, što je obećanje koje nestaje zajedno sa alkolom u krvi i zajedno sa prvim radnim danom tokom koga se vraćaju nazad u mašineriju za mlevenje ljudskih duša. A sin ne može da oprosti ocu na “surovosti”, odnosno na činjenici da mu nije priznao da ima rak, iako je matori i pogureni Vatanabi to pokušao i bio prekinut odvratnim moralisanjem i pohlepom razmaženog derišta. Sve aktere ove drame nešto grize u srcu, grize ih nelagoda i pitanje – zašto i oni ne prekinu taj krug u kome se nalaze, poput Vatanabija, kada će i oni da umru, možda već sutradan… Čemu onda to sve?

Prihvatanje smrti znači postajanje svesnim života koji vodimo. Vatanabi je, u filmu, suočen sa smrću, osetio da je ceo život bežao od odgovornosti za najličnije i najintimnije procese na koje je mogao da utiče, a to su sopstveno srce, sopstvena duša i sopstveni put kojim se kretao i tada se, svom  svojom očajničkom i svom svojom biološkom snagom bacio u vrtlog preostalog dela života, te je postao heroj, pa čak i inspiracija onima koji su ostali posle njega, zato što je u tome uspeo.

I svojom smrću postao je nemirna savest živima koji to kao da nisu.

Organizovanje i življenje – intervju sa Silvijom Federiči (##reprodukcija, autonomija, revolucija)

Silvija Federiči rođena je u Parmi (Italija), a živi u Bruklinu (Njujork). Ona je profesorka na Hofstra univerzitetu i radila je kao nastavnica u Nigeriji. Federiči je suosnivačica Međunarodnog feminističkog kolektiva (International Feminist Collective, 1972) i Komiteta za akademske slobode u Africi (1990). Njena pisanja uključuju “Revolution at Point Zero” (2012) i Kaliban i veštica: žene, telo i prvobitna akumulacija (2004). U Beogradu je gostovala 2013, kada je održala odlično predavanje o ulozi nevladinog sektora u reprodukovanju kapitalizma. Dobar deo tog predavanja, ne baš najkvalitetnije snimljen, čami kod mene na kompu, čeka bolje dane da se transkribuje u tekst. Do tada, evo prevoda jednog zanimljivog intervjua – vredna je poštovanja njena sposobnost da jasno izlaže i objašnjava stvari oko kojih se nagomilalo mnoštvo novogovornih argumenata političkih i akademskih elita, kao i da pored kritika kapitalizma, jasno naglašava prakse i politike koje imaju kapacitet za konstruktivan izlazak iz njega.

ORGANIZOVANJE I ŽIVLJENJE

C.B: Voleo bih da započnemo, ako vam ne smeta, sa vašom ličnom istorijom, kao i sa razvojem kampanje Nadnice za kućni rad . Kada ste se preselili u Sjedinjene Države i kako je nastala grupa Nadnice za kućni rad, u prostoru između Italije, Velike Britanije i Sjedinjenih Država?

SF: Preselila sam se u SAD 1967. Tamo sam se uključila u studentski pokret i onda, nakon 1969, uključila sam se u neke ženske grupe za učenje, kao i u feminističke organizacije, poput Fond za ženske kaucije (Women’s Bail fund), odnosno u njujoršku organizaciju koja je radila na obezbeđivanju plaćanja kaucija ženama u zatvoru. Oko 1971, u Njujorku, počela sam, takođe, da radim sa drugovima i drugaricama koji/e su napustili Italiju i koji/e su bili uključeni u operaističke novine, poput La Classe. Oni/e su bili/e zainteresovani za nove pokrete, Potere Operaio, Lotta Continua, tako da smo odlučile da zajedno započnemo prevođenje određenih tekstova. U stvari, na umu smo imale antologiju italijanskih dokumenata i počeli smo da radimo na njoj u 1971-oj. Preveli smo mnoge eseje od Trontija, Serđo Bolonja i drugih. Tako sam došla u kontakt sa delom Marijarose Dela Koste (Mariarosa Dela Costa) “Women and Subversion of the community” (na italijanskom Potere femminile e sovversione sociale). Ona je u to vreme bila u grupi Lotta Femminista i upravo je završila taj tekst. Mene je zbog njega poneo entuzijazam i pomislila sam “To je to! Ovo je feministička perspektiva koja mi je potrebna!”.

Tokom leta 1972, kada sam se zaputila u Italiju, otišla sam da se sretnem sa njom i došla sam u sred velikog feminističkog okupljanja u Padovi. Van ovog skupa, nakon nekoliko dana, došlo se do odluke o osnivanju kolektiva koji smo nazvali Međunarodni feministički kolektiv. Njega su činile žene iz različitih zemalja koje su se obavezale da će, u zemljama iz kojih dolaze, da započnu kampanju Nadnice za kućni rad (NKR). Stvorile smo međunarodnu mrežu, sa grupama u Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, Sjedinjenim Državama i Kanadi, koja je proizvela značajnu količinu tekstova i iskustava. Određen broj godina organizovale smo kampanju za NKR, kao i međunarodna okupljanja u kojima smo diskutovale o našoj perspektivi, teorijski i praktično. Diskutovale smo o pitanjima organizacije, kakvu literaturu da proizvodimo i kako da razmenjujemo znanja. Moja uključenost u NKR trajala je do kraja 1977. Četrdeset godina kasnije, osećam se zaista ohrabrenom kada vidim da sada postoji ogroman interes za Nadnice za kućni rad. U sedamdesetim, perspektiva koju smo predstavljale bila je uvek pod napadom mnogih feministikinja i levice. Danas opažam nešto suprotno tome. Bila sam na velikom broju konferencija o istorijskom materijalizmu i videla sam da je tema reprodukcije postala ključna stavka marksističko feminističke perspektive. Mislim da su promene iz zadnje tri – četiri decenije, koje su se desile u organizaciji rada, zbog restrukturacije globalne ekonomije proizvele novi tip razumevanja kao i potrebu za novom feminističkom strategijom, drugačijom od one zasnovane na oslobađanju kroz plaćeni rad.

CB: Zašto mislite da je neophodna kritika kapitalizma iz perspektive reprodukcije?

SF: Zato što nam ona omogućava da ponovo promislimo kapitalizam u celini. Kada se pogleda pitanje reprodukcije vidi se nešto suštinsko u pogledu kapitalističke organizacije rada. Vidi se da je kapitalizam prisiljen, kao sistem, da smanjuje vrednost reproduktivnog rada. Vidi se da se u istoriji kapitalizma, stalno iznova vraćaju određeni obrasci. I ropstvo i obezvređivanje ženskog rada zajedno su materijalno ukorenjeni u kapitalističkoj potrebi za smanjivanjem troškova proizvodnje radničke klase. Kapitalizam mora da seče troškove proizvodnje života, proizvodnje rada ili proizvodnje radne snage na minimum. Na isti način na koji kapitalizam prisvaja svet prirode bez naknade, tako on prisvaja i rad ljudi koje porobljava, te ženski domaćinski rad. U trenutku kada to shvatimo, mi moramo da zauzmemo antikapitalističku perspektivu, zato što vidimo da su seksizam i rasizam strukturalni elementi i strukturalna nužnost kapitalističkog sistema. Ne možemo da imamo kapitalizam bez nekog oblika rasizma ili nekog oblika seksizma. Zbog toga, bez obzira na to u koju smo borbu uključeni/e, mi moramo da započnemo sa stvaranjem alternative kapitalizmu. To smo videle u ženskom pokretu, u Nadnicama za kućni rad. Na primer, videle smo da postoje različiti načini na koje možemo da se borimo za brigu o deci. Možemo da se borimo za brigu o deci kako bi oslobodile naše slobodno vreme za plaćeni rad, ili možemo da se borimo za brigu o deci prepoznajući da već radimo i da nam nije potreban dodatni posao. Briga o deci ne treba da oslobodi naše vreme za još više posla, već od posla. Organizovanje brige o deci takođe postavlja pitanje toga kakvu novu generaciju želimo da stvorimo. To nije samo pitanje pravljenja parking mesta za decu. Širimo horizont naše borbe i zamišljamo kakvo bi buduće društvo moglo da bude, pre nego da ostanemo zatvoreni u kapitalističkoj perspektivi, u kojoj jedan tip rada menjamo drugim, bez iskakanja iz kruga kapitalističke akumulacije.

CB: U vašem radu postoji snažna kritika ideje ženskog oslobađanja kroz rad, koja je bila deo marksističke i liberalne feminističke tradicije. Zašto mislite da je koncept oslobađanja kroz plaćeni rad ograničen?

SF: Mislim da je ograničen zbog mnogo razloga. Pre svega, ograničen je zato što prihvata kapitalističku definiciju rada; on izjednačava rad sa plaćenim radom, kao da je plaćeni rad jedini oblik iskorištavanja i jedino mesto antikapitalističke borbe. Pominjanje rada u kući kao neplaćenog, otvorilo je potpuno novo razumevanje, pokazalo je da su oblasti kapitalističkog iskorištavanja i borbe mnogo šire nego što se to pretpostavljalo. To je ista vrsta kritike koju su Blek paur (Black Power) i antikolonijalni pokreti zamerali ortodoksnoj marksističkoj levici, kada su insistirali da je ropstvo glavni nosilac kapitalističke akumulacije. To je takođe pitanje strategije i organizacije. Žene su se uključile u platni rad u trenutku kada je “radno mesto” bilo pod velikim napadom zahvalljujući početnim fazama premeštanja proizvodnje (outsourcing) i činjenja rada nesigurnijim (precarization). Tako da uključivanje u radnu snagu nije bila velika pobeda. Do kraja sedamdesetih, rad je izmešten u makile (maquilla), a sinidkati su ponovo otvarali ugovore i odustajali od stvari za koje su se radnici izborili. Tako, bila je strateška greška feminističkog pokreta da se koncentriše na organizovanje “na radnom mestu”.

Naravno, ne kažem da žene ne treba da rade za pare. Ali drugačije je kada se od toga napravi politička strategija. U Sjedinjenim Državama to je značilo da je napuštena borba za preuzimanje reprodukcije. Sve se svelo na stvaranje ženskih sindikata i borbu za jednake prava na radu. I šta se desilo? Pridružile smo se radnoj snazi, ali nismo bile u stanju da promenimo radno mesto. Na primer, samo par radnih mesta obezbeđuje brigu o deci. Nismo promenile organizaciju posla zato što smo ušle u radnu snagu sa pozicije slabosti. Borba za preuzimanje reprodukcije, nasuprot tome, mogla je da vodi ka političkoj rekompoziciji među ženama. Ali do sredine sedamdesetih godina borba za preuzimanje reprodukcije je napuštena, bar u Sjedinjenim Državama. Tamošnji feministički pokret bio je toliko uplašen da ne uradi nešto što bi moglo da naudi njegovom zahtevu za jednakošću, da se nije borio čak ni za porodiljsko odsustvo. Kao posledicu toga mi danas nemamo porodiljsko odsustvo. Moramo da se borimo uvek iznova na svakom novom radnom mestu. Kada je ovaj slučaj došao do Vrhovnog suda, mnoge feministikinje nisu želele da se bore za njega zato što su verovale da ukoliko zahtevaš “privilegiju” tada ne možeš da tražiš jednakost. One nisu videle da porodiljsko odsustvo nije privilegija i da ne treba da se pretvaramo da smo muškarci kako bi se prema nama ophodili kao prema ljudskim bićima.

CB: U vašem radu vi pišete o zajednicama pažnje, nešto za šta smatram da je jako važno. U “Revolution at Point Zero”, na primer, postoji prelepo poglavlje u starosti i brizi o starima. Možete li da kažete nešto više o temi brige i kako nam ona omogućava da ponovo promislimo političke strategije u celini?

SF: Pitanje zajedničkog i zajednica brige jako je važno. Počeli smo sa ovom vrstom diskusija, pre više godina u Njujorku, na vrhuncu antiglobalizacijskog pokreta. U to vreme, nakon Sijetla, postojao je ogroman entuzijazam. Hiljade ljudi je došlo i Sijetl, ili Montreal, ali ubrzo nakon toga delovalo je kao da se sve raspada. Mnogi mladih ljudi počelo je da preispituje načine organizacije pokreta. Osetili su da su ove velike mobilizacije ostavile mnogo ljudi van njih. Na primer, postoje oboleli ljudi koji ne mogu lako da učestvuju. Drugi imaju porodične odgovornosti, moraju da se brinu za decu, ili za ostarele rođake. Delovalo je da je to pokret u kome samo “najsposobniji” mogu da učestvuju, oni koji mogu da pričaju do ponoći, koji nemaju decu i ne moraju da plaćaju bebisterku kada idu na sastanak. Tako smo počeli da pričamo o samoreproduktivnom pokretu, pokretu koji može sebe da reprodukuje, koji ne razdvaja organizovanje i svakodnevni život.

Kao rezultat ovih diskusija napravljen je određen broj knjižica i fanzina, koji su razmatrali što znači da se ima samoreprodukujući pokret i da se stvori mreža uzajamne podrške. Počeli smo ponovo da razmišljamo o uzajamnoj pomoći koja je bila toliko bitna u anarhističkom pokretu, ali i u ranom komunističkom pokretu između početka veka i 1920-ih i 1930-ih, pre stvaranja države blagostanja. U tom periodu, brigom su se bavile radničke organizacije; sindikati su bili ti koji su obezbeđivali penzije, nadoknade za povrede, itd. Na taj način, sindikati su bili mnogo više ukorenjeni u zajednicu, a kada bi dolazilo do borbe, zajednica i radno mesto uvek su bili zajedno. Danas nema zajednice, bar ne u najurbanijim centrima u Sjedinjenim Državama. Potrebno nam je da ponovo stvorimo solidarnost, da ponovo stvorimo društvenu strukturu od naših gradova i potrebno je da stvorimo novu bazu za našu borbu. Moramo da stvorimo autonomne oblike reprodukcije, tako da oni postanu temelj otpora. Ako smo ozbiljni u naporu da izgradimo antikapitalističku borbu, takođe treba da se zapitamo koju vrstu društva želimo da stvorimo i da eksperimentišemo sa novim oblicima kooperacije.

Pitanje organizovanja reprodukcije na kooperativan način jeste jako važno, zato što ne možemo da industrijalizujemo reproduktivan rad, bar ne onaj njegov deo u kome se najviše radi, onaj povezan sa brigom o deci. Ovde leži moja kritika Marksa i levice, kada oni sanjaju o društvu u kome mašine rade sav rad. Mašine ne mogu da se brinu o deci. Tako, postoji ogromna količina rada koja ne može da se tehnologizuje. Jedini način da se ona organizuje jeste da se učini kooperativnijom. Ubija nas individualizovani, izolovani način na koji je dobar deo reproduktivnog rada organizovan. Tako da ideja o zajednicama brige ima mnogo dimenzija. Postoji dimenzija preživljavanja, ali takođe postoji i vizija novog društva. Postoji takođe i dimenzija otpora, ali postoji i rekonstrukcija društvene fabrike. To su novi međuljudski odnosi, novi oblici saradnje, u kojima mi u suštini preuzimamo pravo i kapacitet da odlučimo koji oblik reprodukcije želimo. Okjupaj pokret (Occupied) bio je ohrabrujući pošto su to bili mladi ljudi, mnogi od njih nikada nisu bili politični pre njega, a njihovo najvažnije iskustvo tokom okupacije ticalo se reprodukcije samih sebe u saradnji. To je bio veliki eksperiment u kooperativnoj reprodukciji koji je trajao nekoliko meseci: organizovanje i rad u timovima za čišćenje, kuvanje, povezivanje sa farmerima, organizovanje biblioteke i drugog “zajedničkog znanja”, organizovanje protoka informacija, živog prenosa, zajedničkog pravljenja plakata. To je bilo jedinstveno transformišuće iskustvo. Ono je ljudima dalo osećaj šta bi moglo da znači da se živi u društvu u kome nisi sam, u kome u našem svakodnevnom životu mi sarađujemo jedni sa drugima na sopstvenoj repodukciji. I zbog toga, čak i nakon što su kampovi raspušteni, mnoge borbe koje su proistekle iz njih su se nastavile. Na primer, borba protiv studentskog dugovanja. Organizacija koja je proizašla iz Okjupaja i koja i dalje postoji jeste Strajk debt (Strike Debt).

CB: Drugi zaključak koji naglašavate u “Revolution at Point Zero” jeste onaj povezan sa institucionalizacijom i kooptacijom/preuzmanjem feminističkog pokreta u zadnjih trideset godina. Možete li da kažete nešto više o tome?

SF: Često poredim ulogu koju su Ujedinjene Nacije odigrale u vezi sa feminističkim pokretom, sa ulogom koju su Ujedinjene Nacije odigrale u vezi sa antikolonijalnim pokretima. Postavljajući sebe na čelo procesa dekolonizacije, UN su obezbedile da se on odvija na način odgovarajući interesima međunarodnog kapitala i SAD. Nešto slično se desilo ženskom pokretu. Intervencija UN-a u feminističku politiku redefinisala je feminističku agendu na način koji je čini skladnim sa neoliberalnim programom. Jednom kada je postalo jasno da je u krizi posrednička uloga koju je muškarac igrao u kapitalizmu, uloga između žena i kapitala,  UN je morao da deluje kako bi stvorio nove strukture i institucije. Masivno uključenje žena u radnu snagu postavilo je žene u mnogo direktniju vezu sa kapitalom. A to je zahtevalo promenu u institucionalnom poretku. Sa jedne strane,  rad UN i NVO-a bio je restrukturacija feminističke agende, eliminišući iz nje sve ono što nije moglo da bude pripitomljeno; sa druge strane radilo se o podučavanju vlada kako bi one stvarale politike koje će da prepoznaju ovaj novi direktan odnos između žena i kapitala. Kao posledica toga, u periodu od deset do petnaest godina videli smo feministički pokret koji je ubrzano izgubio svoju autonomiju. Godinu za godinom, od Meksika iz 1975. do Pekinga iz 1995, feministkinje su organizovale svoje aktivnosti oko rokova UN-a, konferencija.

Međunarodne agencije i NVO-e razgrađuju ne samo autonomiju ženskog pokreta već i autonomiju miliona žena koje su pokušavale da organizuju svoje živote van tržišta. Na primer, oni guraju mikrokredite ženama u Africi i Aziji koje žive od održive ekonomije, obrađujući zemlju kako bi preživele, ali sada, nakon uzimanja kredita, počele su da duguju bankama. Nevladine organizacije postale su diverzantske jedinice mikrokredita, koji je zaista perverzan program, iako je reklamiran od strane Svetske banke i Ujedinjenih nacija kao sredstvo ženskog osnaženja. U stvarnosti, on je sredstvo za ceđenje još više rada i novca iz žena koje žive na granici preživljavanja, ali koje su bile u stanju da izgrade neke oblike uzajamne mreže podrške. Feministička grupa “Mujeras Creando” iz Bolivije izdala je upečatljiv izveštaj pod imenom Siromaštvo je unosan biznis (La Pobreza es un gran negocio ), koji ukazuje da mikrofinansije u odnosu na sve ostale kredite imaju najvišu kamatnu stopu, između 20% i 30%. Zašto? Zato što je, po njihovim rečima, pozajmljivanje para siromašnim ljudima naporno, pošto je potrebno da se više radi kako bi se otkrilo šta oni poseduju. Tako, unajmljuju se ljudi da prelaze kilometre, da idu u kuće žena koje uzimaju kredite kako bi videli šta one imaju u svojim dvorištima. One imaju kokoške, neke imaju lonce. U Bangladešu im uzimaju lonce. Uzimaju im lonce za kuvanje pirinča koje žene poseduju, što je veliko poniženje koje je neke žene vodilo ka samoubistvu.

Lamia Karima je napisala upečatljivu knjigu o ovome, “Micro-finance and its Discontents” (2011). U njoj piše o Grameen banci u Bangladešu i o nevladinim organizacijama i zaista su detaljno obrađene nevladine organizacije koje su uključene u mikrokreditni biznis. U Bangladešu su ove stvari još nasilnije, pošto kada žena ne može da plati, druge žene i nevladin službenik odlaze njenoj kući i uništavaju je: “Ako ne platiš, uništićemo ti kuću”, tako kažu. A prva stvar koju urade jeste da uzmu limeni krov koji onda prodaju, tako da kuća više nema krov. A onda uzmu lonce i ženi ništa ne preostaje. Sve ovo je zasnovano na kolektivnoj kontroli. Očekuje se da svaka žena nadgleda druge, prisiljavajući ih da plate kredit koji su uzele, za koji su kolektivno odgovorne. Druga profesorka Julija Eljačar (Julia Elyachar), napisala je knjigu koja se zove “Markets of Dispossession: NGO’s, Economic Develpoment, and the State in Cairo” (2005). Ona opisuje kako su banke i nevladine organizacije proučavale taktike posramljivanja, da bi naučile kako mogu da postide ljude kako bi oni platili svoje dugove, pošto različite kulture imaju različite obrasce stida. Žele da znaju kako da postide ljude, da oni ne bi bili u stanju da odbiju plaćanje.

Tako da iza izvikanog koncepta “osnaženja” stoji ideja da ti samo pristup parama daje moć i stoji pokušaj da se žene koje su ranije živele od održivih ekonomija podvrgnu kontroli novčanih odnosa. To je snažno povezano sa odvajanjem žena od zemlje, zato što širom sveta još postoji mnogo održivog uzgoja hrane. Održivi uzgoj hrane daje ljudima moć zato što u zemljama u kojima su plate ekstremno niske, a stopa nezaposlenosti ekstremno visoka, činjenica da imaš komad zemlje daje ti neku autonomiju, omogućuje ti da jedeš, preživiš i pobegneš od najgorih oblika iskorištavanja. Međunarodne finansijske agencije poput Svetske banke žele da to ukinu. U člancima koje sam pisala tvrdila sam da je savremeni povratak lova na veštice u različitim delovima sveta – od Afrike do Papue – snažno povezan sa ovim procesom (vidi Silvia Federici, “Witch-Hunting, Globalization, and Feminist Solidarity in Africa Today” – Journal of International Women’s Studies, October 2008). Kao odgovor na osiromašenje koje je stvorila globalizacija, žene preuzimaju zemlju u seoskim i urbanim područjima. One se suprotstavljaju komercijalizaciji zemljišta, komercijalizaciji vode, prodaji drveća. Tako da postoji nemilosrdni napad na njih, koji je deo borbe da se ponovo definiše šta jeste a šta nije vredno.

 Izvor: http://www.citsee.eu/interview/organising-and-living-interview-silvia-federici

Jedan prilog istoriji anarho panka (Steve Lake – Zounds Demystified)

Zounds has been described as political band. It has been labelled as squat rock, pop rock, peace punk, anarcho-punk, post-punk, psychedelic, punk-pop and a million other things. But those are just labels, I’m not that bothered what people call it really. I’m just pathetically grateful that anybody at all bothers to listen to it. (Steve Lake)

Knjigu Zounds Demystified dobio sam za prošli rođendan (hvala!), pre više od godinu dana, a tek sada sam uspeo da je pročitam, iz ko zna kog puta i u višemesečnom vremenskom intervalu. Ne zato što je knjiga dosadna, naprotiv, jako je zanimljiva, ali eto, takva mi karma (can’t cheat karma, što bi rekli Zoundsi).

Knjigu je napisao Stiv Lejk (Steve Lake), basista, pevač i temelj britanskog pank benda Zounds, a u knjizi obrađuje nastanak Zounds-a, opštu atmosferu u Velikoj Britaniji tokom osamdesetih godina XX veka, spominje razne više ili manje poznate ljude sa kojima je dolazio u dodir, te piše o koncertima i pesmama Zounds-a, od početnih džemovanja na “slobodnim festivalima”, preko prve turneje, do balkanske turneje početkom dvehiljaditih. Ako vas ove teme interesuju bar upola kao mene, u Zounds Demystified otkrićete interesantan i vrlo ličan prikaz istorije benda koji je u sebi spojio obe bitne kontrakulturne tendencije u rok muzici iz šezdesetih i sedamdesetih godina.

Priču o Zoundsima Stiv Lejk započinje svojim iskustvom sa slobodnim festivalom u Vinzordskom velikom parku , održanom po njegovim rečima 1973, na kome je pod uticajem esida i slučajnog razgovora sa hipi agitatorom, u trenutku postao politički svestan. Činjenica da je te godine festival prekinut brutalnim napadom policije, samo je pomogla u brušenje ove psihodelične političke svesnosti. Kao bitne orijentire navodi još Watchfield Windsor Free Festival iz 1975, suđenje Ubi Bill Dwyer-u , te Stonehendge festival u periodu 1975-81. Takođe svoj bend, zajedno sa bendovima The Mob, The Astronauts, The Androids of Mu, naziva nastavljačima tradicije slobodnih koncerata, tradicije započete psihodeličnim rok bendom Here and Now, koja je podrazumevala slobodan ulazak na koncert uz insistiranje na davanju donacije za bendove koji sviraju, a ne naplaćivanju ulaza.

Od zanimljivih ljudi koje pominje tu su neizbežni Penny Rimbaud, lider Crass-a, benda koji je utemeljio anarho pank [1] i koga je Stiv prikazao zajedljivim opaskama, zatim Dave Morris čiju su komunu Zoundsi u svojoj naivnosti ojadili velikim telefonskim računom nastalim tokom bukiranja njihove prve turneje, Klifa Harpera koji im je nacrtao naslovnicu albuma, pominje njihov susret sa rok zvezdama The Clash u Berlinu, na čiji su koncert pokušali da upadnu, i još druge različite ljude što su se kretali britanskim muzičkim podzemljem od osamdesetih pa naovamo.

A pošto je knjiga pisana ličnim tonom, ne mogu a da ne pričajuči o knjizi ne kažem nešto i o njenom autoru, bar ono što na osnovu knjige mogu da zaključim o njemu. Sa jedne strane pomalo mi se diže kosa na glavi od neodgovornosti i neozbiljnosti koja mu je bila svojstvena u događajima koje opisuje, od pretrpavanja tela narkoticima, do zanošenja koje poput mehura eksplodira na prvoj prepreci, no sa druge strane mi je simpatično što on ni u jednom trenutku ne pokušava da sebe prikaže u boljem svetlu, kao harizmatičnog i enigmatičnog heroja, čak naprotiv. U startu kaže da su ljudi u bendovima ego manijaci od kojih nipošto ne treba tražiti savet kako da se popravi svet pošto oni nemaju ni blagu predstavu o tome, kako on sam nikada nije mnogo poznavao političke ideologije, ali da je unutar sebe osećao politički impuls i kako se, na kraju, osećao kao autsajder ne samo u mejnstrim društvu, već i na marginama po kojima se kretao.

I stvarno, nema u ovoj knjizi velike politike. On o svom životu u skvotu piše kao o dvadesetčetvoročasovnoj narkotičkoj žurci od koje je na kraju pobegao pošto mu se smučio takav život. O svojoj poseti berlinskom Krojcbergu, tada verovatno centru skvoterske i političke aktivnosti radikalne levice on piše kako su Zoundsi uživali na krovu skvota motajući gandžu koja bi njihovim domaćinima potrajala godinu dana, i tako dalje. A opet, to je to, nije tu reč o prodavanju muda za bubrege i glumljenje političke čistoće i uzvišene revolucionarne pozicije, već o iskrenom, pomalo infantilnom i podosta neuklopljenom životu, na granicama mejnstrim društva, tako tipičnom za većinu (političkog) pank roka. Stiv i Zoundsi su u celoj priči oblikovani kontrakulturom i radikalnim idejama i to je deo njihovog identiteta, a taj identitet je deo potrošačkog društva u kome su se Zoundsi snalazili kako su znali i umeli – bez snažnog antikapitalističkog socijalnog pokreta i ne može da bude drugačije, a buntovna muzika lako može da postane ili roba na policama i deo modnog trenda, ili težak geto zasnovan na krutim granicama i pravilima, te deo modnog trenda.

Od posebno zanimljivih detalja knjige za čitaoce i čitateljke sa jugoslovenskog govornog područja izdvajaju se opisi njihovog novosadskog i beogradskog koncerta (iz 2005?), te Stivovi usputni komentari. Na novosadskom koncert su dvojica nacista popili batine, za beogradski koncert Stiv kaže da mu je možda i najbolji u životu – on sam je šokiran siromaštvom krajeva kroz koje prolazi po Balkanu, te eksplicitno pominje Treći svet kao opis onoga što vidi kod nas.

A što se same muzike Zoundsa tiče, ako ima vas koji ih niste slušali, dajte im šansu, radi se o pevljivom (post) panku, sa par istorijskih bisera, obaveznih u svakom udžbeniku kontrakulturne scene osamdesetih godina. Na primer:

Dancing:

Demystification:

Little bit more:

 

FUSNOTE

(1) Ako ćemo pravo, svrstavanje Zoundsa u anarho pank, kako sam marketinški lukavo to postavio u naslovu, nije baš najpreciznije. Njihov susret sa Crass-om i Crass-ovom izdavačkom kućom bio je slučajan i kratak. Kada kažem slučajan, zaista to i mislim – upoznali su se nakon što se u sred turneje Zoundsov kombi pokvario u blizini Dial house-a, Crass-ove kuće u koju su otišli da potraže pomoć. A pravi doprinos istoriji anarho panka bio bi osvrt na neki od literarnih radova Penny Rimbauda. Ko zna možda mi u budućnosti neka njegova knjiga dopadne šaka.

Stvaranje drugog sveta i kriza u Grčkoj (##!!## Let us not live like slaves)

Let’s not live like slaves, dokumentarac, avgust 2013. Režiser: Yannis Youlountas. Trajanje: 89 minuta. Link za film: ovde

Dokumentarac je iz avgusta 2013, znači nije još napunio ni prvu godinu. Meni se dopao – u njemu fokus nije na uzrocima svetske ekonomske krize, na dobro osmišljenim argumentima koji treba da pariraju novogovoru kapitalističkih i državnih PR stručnjaka, ili na jasno definisanoj studiji grčkog antiautoritarnog i samoorganizovanog pokreta. Ovaj dokumentarac nudi kratke isečke iz razmišljanja i života ljudi koji pripadaju tom pokretu, ljudi uključenih u borbu, bilo da se radi o samoorganizovanim školama, zdravstvenim ustanovama, socijalnim centrima, fizičkoj borbi protiv iskopavanja zlata na Halkidikiju, protiv Zlatne zore, ili protiv policije. Kao takav on ne nudi jasne odgovore, već deli jednu energiju koja postoji u Grčkoj, deli ljudske emocije, nade, konkretne primere organizacije i, ma kako to patetično zvučalo iz srpske perspektive, deli revolucionarnu strast za promenom postojećeg toka stvari. No pre nego što se osvrnem na projekte opisane u filmu, hajde ipak da se prvo nakratko dodirnem konteksta grčkog (anti)političkog života, odnosno svih onih stvari koje zbog obima nisu mogle da budu prikazane u ovom dokumentarcu.

Šta nije prikazano u filmu, prvi deo.

Politički kontekst i hronologija grčkog antiautoritarnog pokreta (1) sličan je onome o čemu sam već pisao ovde, sa jednom razlikom – u Grčkoj nije postojala snažna veza između samoniklog post1968 pokreta i tradicionalne i institucionalne levice (verovatno u dobroj meri posledica ishoda građanskog rata), a na vlasti je u periodu 1968. bila desničarska vojna diktatura, koja je, naravno nenamerno, pomogla da opšte nezadovljstvo ima levi sentiment. Antiautoritarne ideje su zapljusnule Grčku na talasu 1968. i one su širene usmeno, kroz kontrakulturu i rok muziku, te na osnovu svakodnevnih iskustava života u diktaturi i borbi protiv nje. Nije postojala infrastruktura na koju bi se novi mladi ljudi nadovezali, već se počinjalo od nule. U sedemdesetim dolazi do formiranja PASOK-a, levičarske partije koja početkom osamdesetih preuzima vlast, što donosi dve stvari – 1) dolazi do institucionalizacije narodnih želja za društvenom promenom na bolje i 2) opozicija se seli u vainstitucionalnu autonomnu/anarhističku oblast koja nastavlja sa razvijanjem antiautoritarne kritike državne vlasti i sa razvijanjem praksi solidarnosti i uzajamne pomoći. Tokom sledećih 30 i više godina, dolazi do stvaranja prvih skvotova u Egzarhiji (2) (u Atini, a potom i drugde) i borbi za njih, dolazi do razvijanja solidarnosnosti sa zatvorenicima, dolazi do blokada fakulteta u borbi protiv kapitalističkih reformi obrazovanja. Piše se ulična istorija sukoba sa policijom, svesno se pokreću projekti u delovima grada koje je lakše braniti u slučaju napada. Ulice pripadaju anarhistima/autonomistima/antiautoritarcima, a to između ostalih dobro osećaju i pripadnici Zlatne zore, nekada marginalne neonacističke partije koja na ulicu sme da izađe samo pod punom policijskom zaštitom i čiji članovi redovno dobijaju batine od svojih početaka pa naovamo. Slobodarski okret ima uspone i padove, no od sedamdesetih postoji kontinuitet u vremenu i prostoru. Tako u osamdesetim pank rok postaje jedan od izvora širenja antiautoritarnih ideja i praksi, zatim tu su studentske borbe i okupacije fakulteta, koje su znale da završe brutalnom represijom države, koja umalo nije uništavala pokret. Važna tačka u razvoju grčkog pokreta bila je 2008. u kojoj policija u Egzarhiji ubija petnaestogodišnjeg Aleksisa Grigoropulosa i kao reakcija na to dolazi do masovnih višenedeljnih nereda širom zemlje, zbog kojih policija nije smela da izlazi na ulice gradova – udružuju se anarhisti, imigranti, nezadovoljni ljudi, te dolazi do prave eksplozije samoorganizovanja i militantnog otpora poretku. Nedugo nakon toga, vlast, uz podršku i pod pritiskom Evropske unije i MMF-a započinje dramatične reforme koje većini stanovništva donose pad standarda, pad socijalnih i radničkih prava, povećanje troškova života i siromaštva. Dolazi do masovnih i nasilnih demonstracija čija se brojnost meri u stotinama hiljada ljudi, ali antinarodni zakoni prolaze skupštinske procedure i započinju svoje otrovno dejstvo. Dolazi do jačanja policijske/nacističke Zlatne zore, koja prvi put ulazi u parlament. Država sistematski pokušava da zatvori skvotove i socijalne centre, kako bi smanjila mogućnost progresivnog/antisistemskog kanalisanja narodnog nezadovoljstva (ovde možete da vidite protest solidarnosti sa zatvorenim skvotom Villa Amalia).

Šta jeste prikazano u filmu.

Film se sastoji od razgovora sa ljudima koji učestvuju u različitim projektima i borbama u Grčkoj. Oni predstavljaju svoje socijalne centre, u kojima se ljudi druže, razgovaraju, planiraju, udružuju, te pokušavaju da budu od koristi lokalnoj zajednici. Tu je predstavljena zdravstvena ustanova koja nudi svoje usluge svima kojima je to potrebno, bez novčane nadoknade. Zatim, uništena fabrika čiji su se radnici organizovali i pokrenuli u njoj svoju proizvodnju (jedan od njihovih predstavnika učetvovao je na tribini u okviru Zrenjaninskog antifašističkog festivala). Borba za očuvanje vode kao javnog dobra, borba protiv iskopavanja zlata na Halkidikiju (koje će, ako započne, potpuno da uništi ekosistem i živote ljudi koji žive tamo), samoorganizovana škola u kojoj mogu da se uče jezici, borilačke veštine itd, imigrantska perspektiva Egzarhije, bajkerske antifašističke patrole ulicama Atine – sve ovo je samo deo dinamičnog (anti)političkog života Grčke. Nije samo stvar u tome da je kapitalizam u Grčkoj suroviji nego drugde, pa da se zbog toga u Grčkoj dešava toliko borbi. Stvar je u tome da je masovnost i artikulisanost otpora došla do tog nivoa, da država mora da upreže sve svoje snage kako bi kontrolisala situaciju u korist vlasti, kapitala i kapitalističkih odnosa –  to podrazumeva dramatičnu policijsku represiju, pokušaje da se nezavoljstvo usmeri u fašističkom smeru, tj. ka proganjanju imigranata i manjina, ali tu je i dilovanje droge kako bi se mladi ljudi spržili i distancirali od svega… Primer sa drogom pokazuje koliko je ozbiljan napor države da koristi paradržavne strukture da razbije antiautoritarni pokret (što je tehnika koja je korištena svuda gde je pokret rastao), ali pokazuje i posvećenost i prekaljenost ljudi koji učestvuju u društvenoj borbi da rešavaju probleme sa kojima se suočavaju, ovde konkretno u odbrani Egzarhije od dilera heroinom.  (link)

Generalno svi ljudi koji govore u filmu, deluju puni energije i volje da se bore za sopstvene živote, oni govore iz perspektive snage, a ne iz perspektive straha i povučenosti. Kroz njihove reči svetluca nada da bi mogli da pobede u borbi koja traje već decenijama – u stvaranju pravednijeg nehijerarhijskog društva, zasnovanog na solidarnosti, a ne na klasnim razlikama i represiji. I to je dirljivo. Film možda ne pruža uvid u istoriju pokreta, niti obuhvata sve projekte koji postoje, no na nivou komunikacije, otvorenosti i bazičnih ljudskih osećaja, smatram da on pruža snažnu i jasnu poruku, koja je oličena u naslovu filma.

Šta nije prikazano u filmu, deo drugi. Traganje za drugim svetom. Društvena revolucija.

I koje su onda šanse da će u Grčkoj da se desi revolucija koja će da zapali baklju slobode čija svetlost će da preobrazi ceo svet? U filmu nisu prikazane neke unutrašnje kontradiktornosti i trvenja antiautoritarnog pokreta, nedoumice, kao i uspešne akcije države u suzbijanju rasprostranjenih slobodarskih praksi. Nije prikazan broj političkih zatvorenika koji u ovom trenutku trune po grčkim zatvorima. Nisu prikazana ni nihilistička zastranjenja, koja su na sreću i dalje marginalna i koja glorifikuju nasilje i destrukciju do apsurdnog nivoa (do nivoa gde ne možeš da kažeš da li se radi o policijskim intervencijama u slobodarski pokret). Ne govori se o mogućnosti građanskog rata – uzimajuči u obzir naše jugoslovensko iskustvo, ne mogu a da se ne zgrozim pred takvom mogućnošću. Građanski rat je orgija nasilja, destrukcije i smrti, u kojoj se psihopatske ličnosti najčešće bolje snalaze. Sa druge strane, ideja koja prati unutrašnju logiku grčkog antiautoritarnog pokreta (a i svih ostalih antiautoritarnih pokreta koji su postajali društveno bitni) jeste da ovde i sada mora da se grade i razvijaju osnove budućnosti i onog što dolazi. Da se praktikuje ono za šta se idejno zalaže i da se grade kontrainstitiucije, kontrakultura i uzajamna snaga. U tom pogledu grčki pokret i ne možda da radi drugo do da prati takvu unutrašnju logiku sopstvenog razvoja. Istorijske okolnosti i srazovi će da pokažu da li će uspeti da nastavi put koji je i u ovom dokumentarcu dovoljno jasno ocrtan – put autonomije, decentralizacije, solidarnosti, ravnopravnosti, slobodarstva i samoorganizovanja.

A voleo bih da mogu da odgovorim na pitanje zašto se u Grčkoj razvio tako snažan anarhistički/autonomni pokret. Mogu da razumem određene istorijske okolnosti koje su išle na ruku razvijanju vaninstitucionalnog slobodarskog pokreta – energija 1968, desničarska vojna hunta koje je paradoksalno pomogla u fokusiranju nezadovoljstva, možda militantnost i posvećenost prvih aktivista koja se potom prenosila na generacije koje su sledile, specifičan položaj koji su zauzimale okupacije fakulteta tokom vojne hunte i kasnije. Sigurno je tu i ulično iskustvo i rad na praktičnim problemima, kao i vainstitucionalnost i odbijanje saradnje sa državnim ili paradržavnim institucijama. Zatim tu je, verujem i otvorenost ka društvu i rad na društvenim problemima, a ne zatvaranje u subkulturu aktivističke scene. Deo ove istorije možete da pročitate ovde, ispričane iz prvog lica. Utisak koji sam stekao u dodiru sa ljudima iz Grčke jeste ozbiljnost, predanost, iskustvo i izuzetno dobre i aktuelne analize situacije u kojoj se društvo nalazi. A na osnovu tih dodira, ali i filma, može da se priča i o njihovoj nadi, možda i veri u promenu na bolje, koja proističe ne iz knjiga ili teoretisanja, već iz sopstvenih životnih iskustava i malih pobeda koje su imali tokom svojih borbi. Stvarnost i budućnost ne mogu da se naučno isplaniraju i predviđaju, kako je to Marks hteo i pokušao, oni se stvaraju kroz borbe, strasti, kroz racionalne analize i njihova pravovremena doterivanja, kroz stalan trud i pokušaje stvaranja pravednijih međuljudskih odnosa i institucija. Budućnost se stvara, tako da vera koji povremeno izbija iz reči aktera filma Let us not live like slaves, vera u društvenu revoluciju i veliku promenu na bolje, nije samo san gomile čudaka čiji broj je toliko porastao da su sami sebe uverili kako su čuda moguća, već je i jedna realna mogućnost u moru drugih, ne toliko svetlih i pozitivnih mogućnosti, mogućnost koja govori da će napor i trud ljudi uključenih u antiautoritarni društveni pokret da uspe da donese ostvaranje većeg dela utopijskih želja i nadanja.

FUSNOTE

(1) Kad kažem antiautoritarnog, taj izraz koristim paraleleno sa izrazima autonomni pokret, anarhistički pokret, slobodarski pokret.

(2) Egzarhija je autonomna oblast Atine, gradsko naselje blizu centra grada koje u velikoj meri pripada anarhistima, levičarima, umetnicima i koje predstavlja ključnu tačku u slobodarskoj borbi, jedan veliki fizički prostor u dobroj meri oslobođen od državne vlasti.

Situacija: Neurosis koncert (##!!## buka u ušima, Zagreb, prvi jul)

(Dve propratne impresije:

1) Razgovor pre koncerta o politički i emotivno učvorenim temama koji pažljivo slušam, kao što se pažljivo slušaju stvari od kojih zavisi pravac života kojim će dalje da se krene.

2) Prijateljev ushićeni izraz radosti nakon koncerta: “Ja živim za ovo!”, koji jednim delom deluje zarazno na mene, a drugim delom u meni stvara zbunjenost koja, gledajući sa strane, može da podseti na distancu – zato što osećam da je moj život, makar i ne mogao to preciznije da izrazim, negde drugde, a ne na koncertu kome sam prisustvovao.)

Neurosis je bitan bend. Kada kažem bitan to znači nekoliko stvari – pre svega, na ličnom nivou, Neurosis je oblikovao i pomerio moj muzički ukus u mlađim danima, onda kada se moj muzički ukus još gradio u jeku fascinacije brzom hardkorpank muzikom. Zatim donosio mi je brojne, hm, intimne trenutke utapanja u muziku koja se sluša, čineći da se koža ježi i da se oseti skoro pa strahopoštovanje pred zvukovima što dopiru iz zvučnika. I još, Neurosis je bend koji dovoljno dugo svira i dovoljno dugo izdaje dobre albume da u određenoj meri postaje deo života, kada se pitaš koliko će još vremena da bude potrebno za novi album, kada tražiš neki od brojnih pratećih projekata članova Neurosisa, ili kada se vraćaš nekom od starih albuma koga si nekad davno pažljivo slušao. I ne samo to – pored ove moje lične dimenzije, Neurosis je bitan bend i po uticaju na druge ljude i bendove. Oni su svojim stvaralaštvom izašli iz okvira hardkor krast pank subkulture, stvarajući sopstveni originalni zvuk koji je kulminirao na Souls at Zero albumu i koji su dalje nakon toga godinama razvijali da bi njime uticali na mnoštvo drugih bendova iz različitih alternativnih subkultura.(1)

Od vesti da Neurosis dolaze u Zagreb, koju sam dočekao sa entuzijazmom i elanom, pa do dana samog koncerta u kome sam potpuno zaboravio da koncerta uopšte ima, prošao sam uobičajen put nesigurnog koncertnog dogovaranja (koje isklizuje kroz prste), matematike koja mi se nije uklapala, radnog vremena koje uvek štrči i kvari harmoniju najboljih planova i maštanja, te konačno inercije koja donosi zaborav. Sreća pa je gerilska akcija upadanja u moju kancelariju pomogla da se sve kockice sklope. (A ček, koncert je danas? – znam da sam pomislio.) Radno vreme skraćeno, prevoz obezbeđen, baš kao i povratak, karta će da se završi. Čak i u takvoj ponudi, već pominjana inercija (i matematika) me vukla da se ne pomeram i da ostanem u Begeu. Na sreću, nije me vukla dovoljno jako, pošto sam ubrzo odjurio kući po pasoš, da bih sat vremena kasnije bio u autu koji je jurio ka Zagrebu 160km/h.

Prvi su svirali beogradski Consecration, ali na to stvarno nisam mogao da se fokusiram u svoj toj jurnjavi, radije sam izabrao da provedem malo vremena napolju sa drugarima koje ionako ne viđam često.  Oko 21:10h ulazimo unutra, prostor je taman prave veličine za ovakva dešavanja i dopada mi se, po mojoj slobodnoj proceni unutra može da stane oko 1000 ljudi, a na relativno velikoj bini postavljena je sva oprema. Oko 21:20h ljudi sa kapuljačama na glavama se muvaju oko instrumenata i desetak minuta kasnije počinju prvi tonovi A sun that never sets pesme i tu počinje hipnotička vožnja. Nakon nje, pesnica u glavu – Locust star, meni jedna od najdražih Neurosis pesama, sa pomahnitalim krajem u kojem basista iz sebe izvlači animalno zapevanje. Dalje ide šetnja kroz karijeru, više i ne znam šta se sviralo, znam da je bila At the well i još nekolicina pesama koje ne mogu da smestim u sećanju. Sad nešto razmišljam, youtube je možda jednim delom ubio magičnost koncertnog dešavanja, pošto nudi pregršt različitih snimaka iz različitih vremenskih perioda benda, tako da sa te strane znaš šta da očekuješ i imaš osećaj, na osnovu onoga što gledaš, da si već bio na koncertu. Skot Keli i Stiv Von Til (gitaristi) su po običaju ozbiljni i distancirani, basista Dejv Edvardson deluje kao najveći šmeker među njima, pošto za razliku od ozbiljnosti ostatka benda, on se osmehuje dok svira, gleda u pravcu publike i deluje kao da uživa u svakom tonu koji želi da podeli sa drugima. A klavijaturista Noah Landis kao da je u mračnoj ekstazi, udara palicama i šakama po klavijaturama, gura ih i pomera, da bi sledeći trenutak gledao negde u daljinu. Bubnjara namanje vidim, no on je muzički najprisutniji, pošto daje kompleksnu ritmičku bazu za sva dešavanja na bini. Dakle, kao što rekoh, youtube je jednim delom doneo predvidljivost koncertima, ali opet naravno, on nije mogao, niti može da umanji i obesnaži energiju i snagu živog benda koji se unosi u svaki ton koji svira. To veče život je dobio jedan poen, a spektakl nula.

Neurosis nikada nisam doživljavao kao muzički kompleksan bend. On je svoj zvuk gradio na stvaranju atmosfere, ponavljanju, snazi i dobrim aranžmanima (sada mi Killing Joke, Amebix i Pink Floyd padaju na pamet), a ne na gitarskoj virtuznosti i brzim prstima. Još se sećam kada sam prvi put poslušao neki njihov album – tamo negde krajem devedesetih,  Souls at zero je bio sveže snimljen na kasetu od 90 minuta, koja je do kraja bila popunjena sa još jednim kultnim albumom od benda His hero is gone. Ležao sam na krevetu u Sr.Mitrovici, pred spavanje sam stavio na uši slušalice vokmena i prepustio se novoj muzičkoj avanturi na ničijoj zemlji između budnosti i sna. I onda je iz polusna izronila muzička fraza koja se ponavljala i pred kojom sam se naježio(2). Inače, Souls at zero album je predstavljao prekretnicu u zvuku benda, sirovost i brzina su zamenjeni repetitivnim ritmovima i melodijama, semplovima, orkestarskim aranžmanima. Dalje su samo nastavili u tom smeru.

I dok sam ih posmatrao na bini, u glavi su mi iskrsavale nedorečene misli o njihovoj muzici i pristupu muzici, o američkom društvu i subkulturama u njemu. Nekako kod Amera mi je sve drugačije, drugačiji su mi tripovi, drugačije mi je ta scena, drugačija mi je politika koja ju prati. Dok su u Evropi preživeli levi antiautoritarni socijalni pokreti, na koje se kasnije pank nadovezao, u Americi je vlada rešila te “probleme”, razvila je brutalno potrošačko društvo, zasnovano na radu bez socijalnih prava, na kreditima, bez zdravstvene zaštite, sa pokidanim osnovnim međuljudskim odnosima, uvek na korak od toga da ostaneš na ulici (3). Mislim da se ta vrsta očaja oseti i u Neurosis muzici – izolacija, klaustrofobija, traganje za drugačijim svetom od postojećeg koje nije obojeno nadom u ljude, već povlačenjem od ljudi, u svet mitova, snova i vizija, verovatno i u svet narkotika. Da se ne lažemo, ja ne mogu da dugo slušam Neurosis, nakon par dana postanem nadrkan na loš način, ali ne mogu da ne osetim da su oni u svoju muziku ugradili sebe na autentičan način, ugradili su svoja iskustva u svetu i svoja osećanja, što je, verujem, zdrava osnova za svaku umetnost (4), pa makar ona bila i ružna, teška i prljava. Možda može da bude problem to što se oni u svom stvaranju dotiču arhetipskih i mitskih slika, te apstraktnih “duhovnih” tema, koje mogu drugima da posluže kao materijal za mistifikovanje i glorifikovanje. Ne vidim prostor za tako nešto. To veče ispred mene je bio odličan bend koji je koristeći psihodeličnu stranu ekstremnih potpravaca rok muzike, stvorio jednu kranje zanimljivu muzičku stvarnost zasnovanu na teškim gitarama, smenama bučnih i tihih delova, te dugačkim pesmama i dobrim  i psihodeličnim aranžmanima. Ni više, ni manje.

I ne znam koliko je koncert trajao. Možda sat i po vremena. Basista je pred kraj polomio jednu žicu. Znam da su završili sa Stones from the sky i to je bio tako furiozan završetak da bi svaki poziv na bis bio suvišan. Gledam Skot Kelija kako u zanosu svira poslednje tonove i kako mu puca žica, ali on nastavlja dalje. Sa poslednjim tonovima pesme skrećem pogled na Von Tila i vidim da su njemu sve žice na gitari popucale, štrče na sve strane.  Nakon ovakvog kraja buka mi zuji u ušima, to veče, sutradan i dan nakon sutradan. Ležem u pola pet, budim se prvo u šest, pa onda u osam i to je to, nespavanje je kolateralna šteta jako dobrog koncerta, minimalna cena za super iskustvo i na momente katarzični užitak. (5)

FUSNOTE

(1) Neurosis često dovode u vezu sa tzv. post metalom. Meni je taj pojam stran – ta vrste definisanja podseća me na potrebu muzičke industrije da što bolje zapakuje proizvod koji želi da proda, stvarajući nešto sa čime mladi ljudi treba da se identifikuju. Takođe, mislim da su koreni Neurosisa u hardkor panku, Amebixu, Killing Jokeu (i još par bendova) i da su Neurosis iz tih korena stvorili osobitu i za njih karakterističnu muziku, koju nema potrebe svrstavati u drugu policu pored Neurosis police.

(2)I dalje mi je  Souls at zero najbolji Neurosis album, zato što je nastao u direktnom dodiru sa krasterskom hardkor pank prošlošću, a predstavljao je prvi korak u njihovu budućnost, budućnost epskih, dugih i psihodeličnih pesama.

(3) Subkulture i subkulturni identiteti su nastale tamo gde su nekada bile zajednice i društvena solidarnost, stvarajući svoje svetove, sa svojim pravilima ponašanja, oblačenja i mišljenja, često u ratu sa ostalim svetovima, a opet beznadežno utopljene u kapitalizam. Sada više pratim intuiciju, na osnovu anegdotskih i nepotpunih zapažanja, no čini mi se da je specifično za takvo subkulturno delovanje u SAD (i drugde, samo u manjoj meri)  da prvo postane bitno šta si ti (anarhista, vegan, ili nešto četvrto), da bi tek potom i možda došla na red priča šta ti radiš u životu, umesto da bude obrnuto. Postane bitnije da se držiš određene definicije samog sebe, umesto da živiš svoj život kako znaš i umeš, a ta vrsta držanja do definicije, podrazumeva i da druge ljude procenjuješ na osnovu uklapanja u pravila te definicije. I to sve u društvu visoko razvijenog kapitalizma, koje na sve strane baca identitete na prodaju, koje jednostavno ne nudi izglednu alternativu kapitalističkoj ekonomiji, u kome pored demokrata i republikanaca ne postoji politička artikulacija nezadovoljstva i u kome su međuljudske veze pokidane, tako da iskustvo subkulture, takvo kakvo je, na drugoj strani postaje jedino sredstvo za građenje intimnosti i veza sa drugim ljudima. Čitao sam negde intervju sa likom koji je pokušavao da u ovakvom kontekstu objasni zašto je mladim aktivistima u SAD toliko bitna postala npr. tema veganstva i životinjskih prava – sve ostale teme, poput ekonomske politike, socijalne i zdravstvene zaštite, organizacije života, toliko prevazilaze njihove mogućnosti delovanja i uticaja, da ni ne pokušavaju da im se posvete.

(4)Kada kažem umetnost mislim na ljudsku potrebu za stvaranjem, a ne na samozaljubljene, egoistične i razmažene osobe koje vole da se identifikuju sa pojmom umetnika, kako bi naglasili svoju posebnost i neshvaćenost.

(5) I hvala svima koji su mi pomogli da dođem na ovaj koncert, moja zahvalnost može da se meri samo sa mojom željom da im nekada i nekako uzvratim za dobronamernost i pažnju.

Priča o skvoterima, šibanju sa policijom, solidarnosti i autonomiji (George Katsiaficas – The Subversion of Politics)

George Katsiaficas – The Subversion of Politics: European Autonomous Movements and the Decolonization of Everyday Life

Počeo sam pre par nedelja da pišem o ovoj knjizi, no nakon jednog opširnog pasusa i kratkog početka drugog, shvatio sam da sam u startu krenuo pogrešno – na ambiciozan i “akademski” način pokušavao sam da prikažem istorijske činjenice, različite ideje i dešavanja, odnosno počeo sam da pišem na način koji implicitno podrazumeva, kako to već obično ide, ekspertski stav o svim temama koje se prikazuju i obrađuju (pljuc). Da nisam na vreme stao, verovatno bih pišući umro od dosade. Takođe, “ekspertski” pristup problemima obrađenim u knjizi predstavljao bi skoro potpunu suprotnost načinu na koji su sami akteri i akterke knjige pristupali/e problemima svog svakodnevnog života i tražili/e rešenja za njih. Taj način je podrazumevao strast, snažne emocije, govor iz prvog lica, kreativnost, drskost, idealizam, ludu hrabrost i optimizam, a posledice su bile brojne i živimo u svetu koji je u određenoj meri oblikovan njihovom borbom. Autonomni pokreti na svojim vrhuncima pretili su da na revolucionaran način izmene društvene i ekonomske odnose na širokim teritorijama i za mnoštvo ljudi – feministička borba, širenje skvoterskog pokreta, sukobi sa policijom i fašistima, obaranja cena iznajmljivanja stanova i masovno odbijanje plaćanja povišenih životnih troškova, samo su od neke od taktika i struktura koje su isplivale iz borbe, oličene u reči “autonomija”.

Hronologija i kontekst. Naravno, teško je da se u vremenu odredi jedna tačka i kaže “odavde sve počinje” (lično, ne verujem u linearnu istoriju), no vremenski okvir u kome su se dešavali i u kome se još dešavaju društveni pokreti opisani u knjizi Subversion of Politics vezan je za šezdesete godine XX veka i potonji period u kome i mi živimo. Društveni kontekst jeste kraj razarajućeg II svetskog rata, širenje masovne proizvodnje i stvaranje potrošačkog društva, te u meri u kojoj je stvaranje potrošačkog društva bila uspešno, nastajanje klasnog kompromisa između sveta kapitala i sveta rada – pričam o zemljama Prvog sveta. Porast materijalnog “bogatstva” dovodi do porasta apetita narodnih masa i omladine, te do traganja za srećnijim i smislenijim načinima života, koji ne bi podrazumevali strogu radnu etiku, monotoni rad i krutost patrijarhalnog modela ponašanja – dolazi do eksplozije kontrakultura, LSD-a, samoniklih kritičkih inicijativa, borbe protiv rasizma, borbe za bolje uslove rada, studentskih borbi, feminizma, seksualne revolucije, kritike imperijalizma bogatih… Sve ovo su fenomeni koji se vezuju za revolucionarnu 1968. godinu, no oni su započeli i pre 1968. a nastavili su se do današnjih dana, posebno intenzivno u onim zemljama koje su razvile snažne “autonomne” pokrete na idejama i energiji šezdesetoosmaške pobune.

Međutim, fenomen “autonomije” odnosno autonomnih društvenih pokreta razvijao se u različitim zemljama, pod različitim okolnostima – Italija, a potom Zapadna Nemačka, Švajcarska i Danska – svi ovi pokreti imali su svoje specifičnosti koje je teško sažeto prikazati. Uprkos različitostima, ovi društveni pokreti su delili nekolicinu bitnih osobenosti, a na kraju krajeva i uticali su jedni na druge, međusobno pomažući svoje širenje i čineći jednu heterogenu i raznovrsnu celinu.

Sličnosti i različitosti autonomnih društvenih pokreta u Evropi nakon 1968.

Neke osnovne sličnosti autonomnih društvenih pokreta u pominjanim zemljama (koje su George Katsiaficasu zbog životnih okolnosti bile najbliže, te je na njih stavio fokus), jeste da su nastali jednim delom ukorenjeni u ogromni antiautoritarni talas promene koji je zahvati planetu oko 1968. godine, kao i da su na nivou opštih ideja i vrednosti, ovi društveni pokreti svoje ideje, vrednosti i ciljeve crpili iz nasleđa levice u najširem smislu (ideje solidarnosti, ravnopravnosti, slobode), iako su bili distancirani i neprijateljski raspoloženi kako prema socijaldemokratskim ili komunističkim partijama u parlamentu, tako i uopšte  prema partijskoj politici, ali i prema ideološkim nametanjima bilo marksisitčkih, bilo anarhističkih grupa. Njihova politika nije birala put ulaska u sistem, kao ni teroristički put naoružane gerile koja pokušava da preuzme vlast (Crvene brigade, Frakcija Crvene Armije, itd) i koja od većine ljudi čiji samo nemoćne posmatrače spektakularnih medijskih naslova. Autonomni pokreti pokušavali su da na širem društvenom nivou transformišu svakodnevni život, patrijarhalne obrasce, potrošački mentalitet modernog kapitalizma, duh pokornosti pred državnim institucijama, stvarajući komunalne, zajedničke oblike života i delovanja, zasnovane na direktnoj demokratiji, ravnopravnosti i militantnosti.

Prema autoru, feministički pokret je odigrao bitnu ulogu u stvaranju autonomnih evropskih društvenih pokreta i to svojim ličnim pristupom politici, ali i stvaranjem kontra i alternativnih institucija, koje su predstavljale mesta za prikupljanje energije, eksperimentisanje sa različitim oblicima suživota, sklonište od nasilja, ili na kraju krajeva, mesta gde je obezbeđen krov nad glavom. U Italiji je to bio pokret socijalnih centara, koji je uticao na skvoterski pokret u Zapadnoj Nemačkoj i drugim zemljama – zauzimane su prazne i napuštene kuće koje su se pretvarale, u najboljim slučajevima, u mesta koja su koristila celoj lokalnoj zajednici.

Reč autonomija, koja obeležava sve ove pokrete (npr. Autonomia u Italiji, Autonomeni u Nemačkoj), značila je nezavisnost od postojećih institucija, od političkih partija i mehanizama vlasti, ali značila je i želju za stvaranjem drugačijih institucija, drugačijeg sveta i to je, u krajnjoj instanci bila revolucionarna želja. Bukčinova kritika pojma autonomije ne bi mogla da se primeni na autonomne evropske pokrete iz druge polovine XX veka – oni su više bili obojeni socijalnim tj. društvenim tonovima, a ne hedonističko individualističkim (iako su i ovakvi impulsi bili bitni svuda u post68 svetu), težili su obnavljanju zajednice i zajedništva, a solidarnost i uzajamna pomoć bili su među najbitnijim vrednostima ovih pokreta.

Zatim, ono što definiše autonomne društvene pokrete jeste i njihova militantnost i konfrontacija sa postojećim državnim institucijama – na policijsko nasilje odgovaralo se kontra nasiljem i dešavalo se da iz dramatičnih uličnih borbi Autonomeni izađu kao pobednici/e. Niže u tekstu ću da prevedem par opisa i osvrta na ovakve borbe, koji su zabeleženi u knjizi.

Ono po čemu se razlikuju autonomni društveni pokreti u različitim zemljama jeste specifičan kontekst u kome su nastajali. Tako npr. u Italiji, koja je nakon 1968. ušla, po snazi i dinamici društvenih sukoba, u predrevolucionarni period, autonomni pokret se razvijao oslanjajući se na klasičan radnički pokret i činili su ga, pored studenata, omladine i feministkinja,  takođe i brojni industrijski radnici, što je opet povezano sa specifičnim italijanskim političkim životom. Italija je imala snažnu komunističku partiju, koja se odlučila na parlamentarno delovanje te je otuđila sopstvene militante i stvorila kritički nastrojene disidente, koji su ukazivali da partijske analize i delovanje više ne razumeju razvijanje modernog kapitalističkog društva niti potrebe radničke klase. Ova kritika se širila i sazrevala, u dobroj meri pod uticajem “operaism/workerism“-a (leve tendencije u Italiji) udružena sa masovnim i militantnim radničkim protestima koji su eksplodirali u “vrućoj jeseni 1969” i nakon kojih je radnička klasa Italije uspela da se izbori za istorijska povećanja plata i smanjenja radnih obaveza. Teorijski, italijanski pokret se dosta oslanjao na marksizam, ali marksizam koji nakon 1968. nije mogao da ostane isti i sve je više dobijao antiautoritarne tonove. Dolazi do širenja marksističkog teorijskog aparata i njegovog oblikovanja svakodnevnim iskustvom – npr. nekadašnje smeštanja centra revolucionarne borbe u fabriku i među proletere kao udarnu pesnicu revolucije, počelo je da se tumači na drugi način – čitavo društvo počinje da se posmatra kao fabrika, društvena fabrika u kojoj svi imamo svoje funkcije, a revolucionarna nada se smešta ne samo među fabričke radnike, već i među otuđene ljude, studente, kontrakulturu, itd… Kako god, sledećih deset godina u Italiji, nakon “vruće jeseni 1969”, društvene borbe su se samo intenzivirale, stvarajući različite inicijative i pokrete, poput onih za obaranje cena nekretnina u celim delovima grada, poput kontrakulturnih Indijanaca metropole kao kreativnog krila pokreta, zatim različitih levih grupa koji su se svrstavale u sabirajući naziv Autonomia operaia (Radnička autonomija), itd. Italijanski pokret je, kao i svi ostali, imao svoje unutrašnje kontradikcije, no on je krajem sedamdesetih skršen spolja, masovnom represijom države i hapšenjem hiljada ljudi.

U Nemačkoj, sa druge strane, autonomni pokret je crpeo svoju inspiraciju od italijanskog, ali nije imao radnički karakter, već više subulturni i kontrakulturni, što je verovatno povezano i sa uspešnim stvaranjem potrošačkog društva u Zapadnoj Nemačkoj. On je svoje korene imao u pokretu protiv izgradnje nuklearnih elektrana, feminizmu, ali i novoj omladinskoj subkulturi – panku. Za razliku od italijanskog pokreta, nemački pokret je uspeo da se tokom godina reprodukuje i razvija – nakon pada berlinskog zida Autonomeni su bili jedini koji su na ulici stali u borbu protiv narastajućeg neonacističkog pokreta i nasilja, transformišući se u antifa grupe. Tu negde vremenski završava knjiga, u ranim devedesetim godinama XX veka, no i danas, Krojcberg je i dalje na svom mestu u Berlinu, skvot Rote Flora je nadavno odbranjen u Hamburgu, antifašističke gupe u Nemačkoj su brojne i militantne, tako da semena zasađena sredinom sedamdesetih u Nemačkoj i dalje daju svoje plodove. U ostalim zemljama, Danskoj, Holandiji, Švajcarskoj, autonomne borbe su uglavnom bile povezane sa skvoterskim pokretom i njih ću da se doteknem u prolazu malo niže u tekstu..

Nemam da platim, neću da platim (##!!## predstava, kontrakultura, preporuka)

Na ovu predstavu sam naleteo slučajno, prateći lajk u mom hompejdžu na Fejsbuku. (Hmmm, recite koliko gadnih modernih reči u jednoj rečenici!?) Radnja je delovala interesantno, kritika poskupljenja, kritika socijalne nepravde, a i sam prostor u kome se predstava održava opisan je kao nešto drugačije – intimni teatar Le Studio, u koji može da stane tridesetak ljudi i u kome se sedi na krevetima i improvizovanim stolicama, što sve stvara kućnu atmosferu i smanjuje distancu između glumaca i publike.

I tako je i bilo. Dopao mi se prostor, uvalili smo se napred na prvi krevet u redu, ispred nas je bio sam još jedan dušek i onda pozornica, drveni pod, prigušena svetla i okej muzika u pozadini. Cena karte za zaposlene je 500 kinti, a za nezaposlene i studente 300. Dopala mi se i predstava, radi se o angažovanoj komediji – humor mi nije bio takav da umirem od smeha, ali sve mi je bilo zabavno, na momente i baš smešno. Originalni tekst nisam pročitao (autor Dario Fo), no on je adaptiran na srpsku realnost i to jako dobro, ako ću da sudim po tečnosti radnje i bliskosti sa svakodnevnim iskustvom. Neću da vam prepričavam šta se sve dešava u predstavi, no likovi i karakteri kače neke bitne delove stvarnosti – nezadovoljstvo sistemom i nepravdom, sukob ličnog poštenja i vaspitanja sa situacijom u kome te varaju i kradu pod okriljem pravde i zakona, policijska razmetljivost i nasilje… A tu je i naš kontekst, plate koje kasne, cene koje divljaju, ljudi koji se bore da prežive, zatim tu je levičarski sentiment i kritika postojećeg, navijanje za pobunu i borbu.

Eto toliko, kratko, više želim da vam skrenem pažnju na predstavu i prostor, nego da zalazim u dubinu i opširnost. Pogledajte. Adresa je Venizelosova 42, mislim da ovih dana završavaju sezonu i idu na letnju pauzu,

Režija: Jean-Baptiste Demarigny
Glume: Ana Jovanović, Mirko Jokić, Stevan Stančevič, Ivana Ilić, Ivan Simić
Scenografija, video: Sanja Maljković
Adaptacija teksta: Ivana Stepanović, Sanja Maljković i Jean-Baptiste Demarigny
Muzika: Nenad Marić (Kralj Čačka)
Grafički dizajn: Sanja Karić
Produkcija: Kroz prozor # Fabrika, 2013.

Kroz prozor fabrika
Le Studio

Poplava o kojoj mediji nisu izveštavali (#čuvanje kolektivnog sećanja)

Ovde je sabran samo delić izjava i informacije koje su kružile po Fejsbuku zadnjih dana. Pošto su mediji u Srbiji pod kontrolom Vučića/tajkuna i  pošto mediji prenose isključivo samoveličanje Vučićeve vlade, mislim da iz ovih izjava može da se bolje i dodatno rekonstruiše šta se sve dešavalo u Srbiji tokom i nakon katastrofalnih poplava, uprkos preteranoj emotivnosti pojedinih izjava, njihovoj nepreciznosti i subjektivnosti.

Podelio sam tekstove u tri kategorije – Dešavanja sa terena, Solidarnost i Bolidi, uz rezime na kraju. U Dešavanjima sa terena može da se pročita drugačiji tok stvari u odnosu na Vučićev ludačko superiorni nastup, u Solidarnosti može da se nazre deo energije i posvećenosti sa kojom su se ljudi samoorganizovali kako bi pomogli unesrećenima, pošto niko drugi to nije mogao, a u sekciji Bolidi su… pa, bolidi. Siguran sam da će vladajući režim svom snagom preko svih medija nastaviti da se samouzdiže i proglašava pobednikom u borbi sa prirodnom nepogodom. Bez mnogo filozofije u ovom trenutku, smatram da je važno u kolektivnom sećanju sačuvati što više informacija i znanja o tome kako su se stvari odvijale, šta je to sprečilo potpunu humanitarnu kastrofu i ko se pokazao potpuno nesposobnim da reaguje.

Ukoliko posedujete druga upečatljiva svedočanstva, ostavite ih u komentarima, da ih sačuvamo od zaborava.

 

DEŠAVANJA SA TERENA

PPD

Hvala svima koji su dosli iz cele Srbije da brane Sabac od poplava! Zao mi je sto ste samo bespotrebno dolazili zbog politickih manipulacija i mahinacija… Ovde prenosim utiske jednog od dobrovoljaca… ISTINA ZA SINOĆNA DEŠAVANJA U ŠAPCU!!!! Ljudi su pozvani da bi napravili haos! “Bruka i sramoota!!!!Upravo sam se vratio iz Sapca,otisao sam zajedno sa sigurno vise od 1000 ljudi iz Beograda. Mogu samo da kazem i ako ne znam da li ce iko ovo objaviti: ovo je najveca sramota i razocaranje koje smo doziveli..Kod Sava centra svi su bili zivotno ugrozeni u pokusajima da udju neki autobus. Bez ikakve organizacije medju prvima su otisla deca klinci sa punim rukama piva u autobusima koje su jurili po autoputu…Sa njima i ljudi vidno pijani. U Sapcu nas niko nije sacekao, mucni vozaci autobusa su vozili po gradu ne znajuci kuda da idu. Na kraju je nas vise od hiljadu odvezeno u selo Dragojevac odakle smo bez ikakve informacije isli peske 10km do sela Sevarice. Tamo je par ljudi kao nesto organizovali,ali to je bio jedan uzas,u mrklom mraku,na seoskom putu,autobusima koji su se zaglavljivali pokusavajuci da okrenu autobuse pijanim ljudima koji su se samo derali-najteze bilo sacuvati svoju glavu.Neki ljudi su cak ne znajuci poupadali u delove poplavljenih nasipa.Posle dva sata haosa i bezanja po njivama od jednog traktora sa prikolicom koji je kao poslat da sa vise od 1000 ljudi “brani Sabac” ljudi su besni poceli da napustaju taj haos i da peske se vracaju za Sabac, jer drugacuje nisu imali kako.Prikupljali smo jedni druge i pokusavali da se nekako izvucemo iz tog haosa.Tokom puta atobusi koji su nailazili zaustavljali svojim telima da bi nas povezli bar do prvog naselja.2,3 km u jednom sumarku stajalo je vise od 150 policajaca,koji su nam rekli da ne smeju..” “…da rade nista dok se ne smeni krizni stab u Sapcu.Kako smo saznali od ljudi tamo sve je sabotirano da bi se smenila lokalna vlast..A mi smo iskorisceni da bi se napravio haoss!Vecina ljudi je ili uspela da ode iz Sapca oni koji nisu verovatno jos hodaju po selima okolnim i gradu pokusavajuci da se vrate. Nikome nije jasno zasto se pozvalo i odvelo vise hiljada ljudi iz Beograda i ostavilo po njivama prepusteno samo sebi ugrozavajuci i te ljude,pa zar je malo ugrozenih tamo?Tuga je medju svima bila i tamo i u povratku. Ljudi su u soku.sSamo moja grupa je pronasla i povela vise od 7..8.maloletnika uplasenih koji ne znaju ni gde su ni kako ce kuci.Po smeni tog kriznog staba odjednom se pojavila i policija i kiperi sa peskom ali ogorceni ljudi su ostavili dzakove na ulicama i spasavajuci sami sebe krenuli nazad kuci.Sve ovo mogu da vam potvrde svi vozaci lastinih autobusa koji i sami nisu znali kuda da se vrate i bili u cudu sta se desava.Poslusali smo premijera i poziv da pomognemo i ovim putem mu se zahvaljuljem i neka nas nikada vise ne zove,sram ih bilo!!ZAHVALJUJEM se Bogu sto sam se vratio svojoj kuci i molim ga da sacuva one ljude u Sapcu jer ovi koji ih kao spasavaju bore se za vlast u gradu i u ovakvoj situaciji ugrozavajuci dodatne zivote.Ovo ce te cuti i procitati od jos mnogo mnogo ljudi koji su se sa gorcinom u ustima napustili sabac,blatnjavi i posramljeni!HVALA Vladi Srbije i sram vas bilo!!HVALA vam ako ovo objavite,a raspitajte se malo i sve cete i sami cuti.” (D, 17. maj 2014)