why has boddhidharma

Režija : Yong-Kyun Bae, godina: 1989, IMDB: link.

Zašto je Bodidarma otišao na istok, pitanje je koje direktno nema mnogo veze sa radnjom filma. Bodidarma, istorijski utemeljivač čan struje u budizmu (poznatije preko japanske verzije reči č’an, odnosno termina zen), spojio je u svojoj ličnosti i svom životu više starih kultura, te je kao prvi patrijarh č’ana u Kini u VI veku nove ere, postao utemeljivač filozofskog i religijskog pravca koji će kroz istoriju postati kreativni izvor “iracionalnog” filozofskog i religijskog stvaralaštva, kao i specifične umetnosti, vremenom postajući svojevrstan protoprimer antiautoritarne duhovnosti koja svoju suštinu nalazi u istraživanju sopstvenog iskustva i odbacivanju spoljašnih dogmatičnih formi, bilo u obliku rituala, svetih knjiga i predmeta, ili čak i istorijskog utemeljivača budizma, odnosno samog Bude. Indirektno, ovo je film koji na karakterističan način obrađuje egzistencijalne i lične dileme iz izrazito budističke perspektive, te se pitanje iz naslova filma metaforično može shvatiti kao jedno opšte pitanje i kao jedna krajnje lična i duhovna nedoumica, koju verujem sam režiser filma iz sopstvenih najintimnijih pobuda pokušava da razreši kroz kreativan čin stvaranja – da li budizam nudi upotrebljiv odgovor na pitanja života, životnih uslova i smrti i da li raznovrsna budistička filozofija (u filmu konkretno zen/čan struja bazirana na ideji Nagarđunine sunyate/praznine, kao i mahajanskog pojma iskonske Budine prirode), kao i monaška praksa “napuštanja društva” imaju uopšte smisla za ljude koji im teže? Pa ipak, film nije baziran na linearnoj radnji, već na meditativnim slikama prirode udruženim sa povremeno onespokojavljajućom muzikom, te sporim dešavanjima koja pre pokušavaju da prikažu ljudsku unutrašnjost i dinamiku nego da stvore vrtoglave i dinamične zaplete radnje. Zato je pričanje o filmu u određenoj meri i projekcija u njega, te projektivno organizovanje simboličkih sadržaja koji se u njemu nude. Na primer, ovo je većina radnje u filmu – dečak gađa pticu kamenom, pogađa je i povređuje, pokušava da je zaleči, ali ona umire. Manastirski bik beži u šumu. Mladi monah dolazi u osamljeni manastir kod zen mudraca, sa željom da se prosvetli i spase od sveta boli. Dvoumi se i koleba. Zen mudrac umire, kako od starosti i od rana koje je sam sebi stvorio pokušavajući što duže da održi meditaciju, tako i pokušavajući da spase mlađeg monaha zaglavljenog na steni usred reke, na kojoj ga je zatekla bujica vode, dok je pokušavao da održi rigoroznu kontemplativnu praksu, krutu do pucanja, bežeći od dileme koja ga grize iznutra – ima li smisla bežati od sveta, dok mu bolesna majka treba pomoć u društvu iz koga je “pobegao” zgađen nad svime.

zen staracFilm je režirao južnokorejski slikar Yong-Kyun Bae, koji se pre njega nije bavio filmskom umetnošću i koji je sam film snimao sedam godina, jednom kamerom, tako da je ceo projekat trijumf DIY tehnike. Radnja prati život tri osobe, tri monaha u udaljenom zen manastiru, u različitim životnim uzrastima – dečaka, muškarca i starca. Kadrovi su prelepi, sporost dvočasovne radnje vodi ka udubljivanju u ono što se dešava na ekranu, a poruka filma, kao što sam nagovesti nekoliko redova ranije nije u prvom planu. Starac, zen mudrac, čitav život je proveo udaljen od sveta, u manastiru potpuno izolovanom u planini čiji je većinu vremena on bio jedini stanovnik,  posvećen meditiranju, prosvetljenju i fizičkim radovima oko manastira (bitna stavka u organizacijji č’an/zen manastira). Kada govori, što nije često, kada se obraća svom mlađem učeniku, on govori u filozofskim, budističkim terminima, koji, da budem iskren, u filmu zvuče kruto i knjiški – Budina prava priroda, ništavilo, večita promenljivost, koan – prikazan je kao posvećeni asketa koji ne mari mnogo za sopstveno telo i koji je potpuno prožet budističkom doktrinom i filozofskom poetičnošću, hm, umetnosti življenja. Muškarac, njegov učenik, nosi u sebi tenziju, gađenja nad svetom i bekstva od njega, praćenom grižom savešću i preispitivanjem – da li je to stvarno pravi put? Da bi rešio starčev koan mora potpuno da usmeri svoju svest na njegovu paradoksalnu prirodu, ali u tome ne uspeva i čini mu se da se uopšte ne kreće nigde. Tu je i dečak, siroče koje je starac usvojio i koji svoje dane osamljeno provodi igrajući se u prirodi. Nakon smrti starca, njegov učenik ga, po starčevoj želji, spaljuje (tu nastaje i vizuelno upečatljiva scena koja je na plakatu filma) i potom njegov pepeo rasipa po vodi, lišću i travi – ovo je vrlo simboličan i vrlo konkretan odgovor na koan koji mu je starac uputio: gde odlazi njegov duh nakon smrti? Nakon ovog čina, on, Kibong, napušta manastir, ostavlja dečaka samog uz poruku da će da javi obližnjoj monaškoj zajednici da mu pošalju starijeg monaha i nestaje. Poslednji kadrovi filma prikazuju Kibonga kako hoda zajedno sa odbeglim bikom (simbolom njegove požude?), što je opet zanimljiva simbolička slika uzimajući u obzir popularnost slikarskog prikaza “pripitomljavanja bika” u zenu – to bi značilo da je Kibong našao mir u svom srcu, rešio je starčev koan i spoznao svoju suštinsku prirodu, da se izrazim č’an terminologijom, te sada ide u susret onome od čega je bežao. U jednom od istorijskih prikaza “pripitomljavanja bika” niz od deset slika završava se upravo vraćanjem u društvo (Now, before me, the dead trees become alive), što bi moglo da bude jedno od tumačenja filma.

968full-why-has-bodhi--dharma-left-for-the-east---a-zen-fable-screenshotDakle starac umire, mladić napušta manastir zajedno sa svojim ukroćenim željama, a dečak ostaje u manastiru, nasleđujući tako starca. Da li je zbog toga Bodidarma otišao na istok? Motiv odlaska od sveta, ne mora samo da ima filozofsko-religijski naboj, siguran sam da je mnogima od nas pala na pamet ideja odlaska, napuštanja svega, počinjanja ispočetka, negde gde će uobičajeni tereti da budu daleko. Odlazak u prirodu, dalje od vreve i buke, dalje od svega onoga što je formiralo naše ličnosti u svetu takvom kakav je, od svega onoga što je nužno donosilo smrad i tugu pokretima duše. Monaški i kontemplativan život je jedna od takvih mogućnosti u traganju za smislom i svetlom, koji mnogima neće odgovarati, ali čiji izbor će, verujem, u nekim trenucima intimno razumeti. Ideja “odlaska od sveta” ne mora da ima samo oblik individualnog bekstva, već može u sebi da nosi i društveno i revolucionarno tumačenje, uzimajući u obzir različite istorijske manifestacije pokušaja stvaranja “drugačijeg sveta” – ono bi u tom slučaju značilo odbacivanje delovanja kroz sistem i pokušaj sađenje semena novog društva van njega, van svega i ispočetka (ukoliko su zatrte mogućnosti nadovezivanja na komunalne i egalitarne aspekte zajednica iz prošlosti). Kada pričamo već o zenu i Bodidarmi, zanimljivo je da je u okviru zena, naglasak pre bio na upražnjavanju svakodnevnih aktivnosti, poput rada u polju, čišćenja i pranja, koji su se vrednovali više nego na zanošenje intelektualizmom i intelektualnim raspravama, valjanju po šumi pojmova i koncepata, što je iz č’an perspktive samo vezivno tkivo i masa nepoželjnog i bolnog egoa. Tako da odlazak iz sveta, kao bekstvo od njega, u krajnjoj instanci i nije moguć, jer ne možeš da pobeneš ni od sveta ni od sebe, jer i sama ta razdvojenost između “sebe” i “sveta” predstavlja iluziju neprosvećenog uma – to je jedna moguća interpetacija poznate budističke formule, iz mahayanske tradicije, o jedanakosti nirvane i samsare, svetovnog i duhovnog, “ovog” sveta i “onog” sveta, kao i jedna moguća interpetacija radnje filma.

Kada budete u pravom stanju, dajte šansu ovom filmu, nećete u njemu naći odgovore, ali moguće da će, poput koana, njegova atmosfera fokusirati vašu svest i krizu koju u sebi osećate. Lepota slika i kadrova snimljenih u planinskoj prirodi, svakako je sama po sebi vredna gledanja.

 

Film: Ikiru (##živeti!)

Posted: September 27, 2015 in Knjige, filmovi i ostalo
Tags: , ,

ikiru-479517lGodina: 1952. Režija: Akira Kurosava. Ne čitajte pre gledanja filma, ukoliko film mislite da gledate.

Dirljiva i emotivna priča o Kandžiju Vatanabi, šefu administrativnog odseka i birokrati što svoje vreme provodi radeći besmisleni, monotoni posao koji nema drugog smisla do da popuni vreme u kancelariji, bilo udarcima pečata, zabijanjem glave u dokumenta, prebacivanjem odgovornosti na druge službe,ili skretanjem pogleda od svojih kolega u strahu da će u njihovim tupim pogledima i prašnjavim i povijenim kičmama videti sebe. A onda, nakon 30 godina službe u kojoj nije ni jedan dan izostao sa posla, saznaje da je dobio rak stomaka i da ima još najviše šest meseci života. Njegova kancelarija postaje ogledalo u kome vidi sebe i odvratnost života koji je do tada vodio, a sada svaki dobro poznati korak koji je u toku dana tih trideset godina pravio, odjekuje sve snažnije, otkucavajući vreme koje mu je preostalo i sa kojim ne zna šta da, potpuno izgubljen, radi. Poput deteta koje se davi u mraku, grabeći nemoćno rukama vazduh i ne znajući koga da pozove u pomoć. Diže pare sa banke, polovinu svoje životne ušteđevine ceđene iz suve drenovine sirotinjske svakodnevice i ne zna šta će sa njima, na šta da ih potroši, pošto je zaboravio šta znači uživati i živeti. Zna samo da ne može nazad u besmisao sopstvenog postojanja u kome je umro davno, pre više od dvadeset godina, kada je prihvatio rutinu i inerciju, bledeći i nestajući sve više, postajući poput mumije.

Za decenije samoće, nakon smrti žene, nalazio je opravdanje u žrtvovanju za svoga sina, kome je želio da obezbedi bolji život i koji mu je vremenom postao stranac, sa kojim ne zna da komunicira i koji u njemu, svome ocu, vidi poteškoću i priliku da očevom ušteđevinom reši svoje materijalne probleme, koje nosi “normalan” i “moderan” život srednje klase. Vatanabi se okreće alkoholu i u kafani sreće stranca, kome se poverava i koji ponesen njegovom patnjom i njegovom žudnjom da, par meseci pre smrti, iz korena promeni sopstveni život, vodi ga u noćni provod, na kockanje, ples, ushićenu jurnjavu blještavim i prepunim ulicama, želeći da mu pomogne da ponovo oseti šta znači biti živ. Vatanabi prestaje da ide na posao i nastavlja dalje da, osećajući kako ima sve manje vremena, očajnički istražuje i traga za osećajem života i njegovog smisla.

To je jedna od dve glavne tema koje Kurosava obrađuje u filmu – kako živeti(!), punim plućima, kako osećati smisao života, kada te tvoje celokupne dnevne aktivnosti ubijaju, obesmišljavaju i neprimetno gaze, sve više i više kako vreme prolazi. Ako bih tu temu mogao da nazovem kritikom sistema i dejstva birokratije na ljudski duh, onda je druga tema filma – traženje alternative umiranju koje svakodnevni život nosi. Paradoksalno, Vatanabi u potragu za životom kreće tek nakon što sazna da umire i sva njegova uspešnost u ovoj potrazi ima vrlo ograničen rok trajanja. Njegova otuđenost od sopstvenog života ogleda se i u tome da nije u stanju da se poveri ni jednoj osobi iz svog starog života, već jedino strancima, prvo u kafani, boemu i neuspešnom književniku, a potom devojci koja je radila u njegovom odseku i koja je dala otkaz zgađena besmislom posla koji je radila. Vezujući se za ovu devojku, u njemu srce ponovo počinje jače da  kuca, ali to nije romantična ljubav, on ni u jednom trenutku nema tu vrstu nade, ne samo zbog razlike u godinama, ili njegove dolazeće smrti, već i zato što je on sav obuzet jednim pitanjem, jednom strašću – kako da ponovo oseti život u sebi, kako da otkrije smisao u besmislu života koga je vodio 30 godina.

Prilika mu se ukazuje u borbi za izgradnju parka koga traže stanovnici jednog dela grada. Svom strašću se prepušta ovom zadatku, želeći da konačno da smisao poslu koga je toliko dugo radio kao mrtvac, da ostavi nešto što će drugima da bude od pomoći i da iskorači iz svog starog, sivog i tužnog života koji je vodio. I uspeva u tome, probijajući se fanatičnom upornošću kroz sve moguće birokratske prepreke koje su mogle da se postave. Umire sretan i nalaze ga u novoizgrađenom parku, kraj ljuljaške, prekrivenog snegom.

On je spasao svoju dušu. Ali šta je sa živima, onima koji su ostali? Oni ne mogu da prestanu da misle o njemu, ne mogu da si objasne šta se dogodilo sa njim i ne mogu da objasne sebi zašto i dalje nastavljaju da vode živote koje vode i da rade posao koji rade. Pijane kolege iz kancelarije kroz suze se zaklinju da će sve da promene, da će svoj život posvetiti drugima i da će da žive svaki dan kao da je poslednji, što je obećanje koje nestaje zajedno sa alkolom u krvi i zajedno sa prvim radnim danom tokom koga se vraćaju nazad u mašineriju za mlevenje ljudskih duša. A sin ne može da oprosti ocu na “surovosti”, odnosno na činjenici da mu nije priznao da ima rak, iako je matori i pogureni Vatanabi to pokušao i bio prekinut odvratnim moralisanjem i pohlepom razmaženog derišta. Sve aktere ove drame nešto grize u srcu, grize ih nelagoda i pitanje – zašto i oni ne prekinu taj krug u kome se nalaze, poput Vatanabija, kada će i oni da umru, možda već sutradan… Čemu onda to sve?

Prihvatanje smrti znači postajanje svesnim života koji vodimo. Vatanabi je, u filmu, suočen sa smrću, osetio da je ceo život bežao od odgovornosti za najličnije i najintimnije procese na koje je mogao da utiče, a to su sopstveno srce, sopstvena duša i sopstveni put kojim se kretao i tada se, svom  svojom očajničkom i svom svojom biološkom snagom bacio u vrtlog preostalog dela života, te je postao heroj, pa čak i inspiracija onima koji su ostali posle njega, zato što je u tome uspeo.

I svojom smrću postao je nemirna savest živima koji to kao da nisu.

Vremenom sam na blogu, tj. u njegovom vama nevidljivom delu, sakupio nekolicinu tema o kojima sam počinjao da pišem, ili o kojima sam želeo da počnem da pišem, ali bih se uvek negde usput izgubio, rastrzan između unutrašnjeg osećaja blokade, prezasićenosti svakodnevnim stvarima i površnosti ovakvog života, te spoljašnjeg prebrzog ritma dešavanja i obaveza. Inboks ovog bloga postao je tako skladište mojih zaturenih uspomena, neizrečenih stavova i nezabeleženih trenutaka, kojima ću se da se vratim “nekada”, “jednog dana”, “kad budem imao vremena”.

Ostalo mi je još malo vremena pre putovanja i pokušao bih da izvučem od zaborava uspomenu na jedan dan, koja nije stara, možda tek malo više od jednog meseca – opisao bih je zato što smatram da je dirljiva i zato što osećam da ona u sebi sažima mnoštvo negativnih, teških i važnih iskustava kako o globalnom, tako i o lokalnom društvu u kome živimo: od masovnog izbeglištva i egzodusa nakon “arapskog proleća” i nakon “demokratskih” intervencija Zapada u regionu bogatom naftom i diktatorima, preko balkanskih, više ne tako svežih, “demokratskih” promena, odnosno MMF restrukturisanja nekadašnje jugoslovenske ekonomije, te posledičnih bratoubilačkih ratova, pa do potpuno skrajnute i prezrene zajednice Roma koja živi zabačeno, bedno i kratko, preživljavajući na najčešće nevidljivim obodima ionako sirotinjskog srpsko-balkanskog Trećeg sveta. A uprkos težini i sumornosti svih ovih društvenih procesa i događaja, kada taj dan izvrtim u sećanju pred očima, ne nalazim u sebi tugu već iznenađujuće dubok osećaj kako su sve stvari tog dana bile na pravom mestu i kako su one dobar putokaz ka budućim i boljim vremenima.

(Svaki od pomenutih tokova ove naizgled jednostavne uspomene ima toliko svojih podpriča i podtokova, da me ta kompleksnost već neko vreme drži u nedoumici odakle uopšte da počnem i kako da zadržim sažetost i fokus u pričanju željene priče.)

Deponija, romsko naselje u Beogradu, naizgled je blizu, na par minuta hoda od glavnog gradskog puta koji spaja Karaburmu sa centrom grada, ali ta blizina je samo prividna – porodice koje tamo žive udaljene su od ostatka grada, udaljenije nego što to na osnovu njihovog fizičkog položaja može da se pretpostavi. Udaljene su svojim sumornim sirotinjskim socijalnim položajem, svojim (ne)mogućnostima i (ne)postojećim šansama za njegovu promenu, svojim (ne)obrazovanjem za koga nije bilo vremena, niti uslova, kao i odbojnošću koju prema njima oseća ostatak društva. Romske zajednice koje žive u Deponiji udaljene su čak i između sebe, razdvojene religijskim linijama, kao i geografskim poreklom “starosedeoca” i prezrenih došljaka iz zadnjih balkanskih ratova. Čak i među najugroženijima postoji podela na one “bolje” i one “gore”, te dalja negativna dinamika koja se iz ove podele razvija.

koko lepoPrašnjavim, a tokom kišnih dana i blatnjavim makadamom, okruženim bujnim i divljim rastinjem brzo se dolazi do prvih sklepanih kućica, gde nas obično dočekuju deca sa kojom se družimo i radimo u okviru Koko lepo kolektiva. Radosno trče, musava, bučna, sa prepametnim okicama i bacaju se u naručje svojih “vaspitača” i “vaspitačica”, dovoljno blesavih da iz osećaja solidarnosti i empatije, boreći se sa sopstvenim radnim i životnim obavezama, nekoliko puta nedeljno pokušavaju da organizuju volonterski autonomni Vrtić (za decu od 5 do 7 godina) i Školicu (za decu od 7 do 15 godina). Svaki odlazak u Deponiju i svaki dan proveden sa klincima, priča je za sebe – čak i sa mojim ograničenim iskustvima u Koko lepo kolektivu ja sada nemam hrabrosti ni da pokušam da, u okviru ovog teksta, načnem sopstvene doživljaje i emocije koje sam stekao u dodiru sa klincima iz Deponije, tako dragim i bistrim, kao što su sva deca draga i bistra, a sa tako malo otvorenih puteva u budućnost, šansi za razvoj ili za iskorak iz sirotinjskog sivila proždirućeg geta u kome žive.

Te subote, klincima je predloženo da naprave kolačiče za izbeglice/azilante, koje bi njihovi/e “vaspitači/ce” kasnije odneli i podelili u parku kraj glavne beogradske autobuske stanice, u kome se zadnjih meseci svake subote održavaju akcije solidarnosti sa izbeglicama, odnosno akcije delenja čaja, osnovnih potrepština, hrane, odeće i nekih bazičnih informacija. Klinci su radosno prihvatili ideju i prionuli na zadatak, te su u rekordnom roku smesili kolačiće, okruglice od čokolade i plazme, uz smeh, buku i rasprave. Kolačiće smo smestili u posude, potom u frižider, a sledećih par sati proveli smo u slobodnim aktivnostima, crtanju, igranju i spontanom kontrolisanju haosa koji zna da nastane kada dvadesetak mališana krene putevima svojih želja i potreba, ne obazirući se mnogo na bilo šta drugo osim na ushićenje koje im lupa u grudima .

Nakon završetka Školice, nas četvoro se, noseći slično osećanje u grudima, uputilo ka autobuskoj stanici, sa svim spremljenim stvarima.

Već mesecima su parkovi oko železničke i autobuske stanice ispunjeni ljudima iz Sirije, Avganistana, Pakistana i još nekih drugih ratom i siromaštvom uništenih država, koji su u potrazi za budućnošću krenuli ka zidinama bogate i surove tvrđave Evrope –  radi se o mladim i starim ljudima, ljudima koji putuju sami ili sa svojim porodicama, siromašnim ljudima, obrazovanim, razočaranim, punim nade, opterećenih životnim pričama po kojima bi mogli da se naprave akcioni holivudski filmovi strave i užasa, ljudima sa hiljadama kilometara pod nogama, koje su prešli prebacujući se ilegalno preko granica, bežeći od rata i sledeći svoj cilj da se izvuku živi, sa svojim najbližima, od krvavih katastrofa koje su pogodile njihova društva. Sve te raznovrsne priče dolaze i prolaze već mesecima beogradskim parkovima, gde traže trenutke predaha dok se ne prebace u Mađarsku, prvu postaju njihovog evropskog proboja.

no borderIzbeglice nisu novina na našim prostorima. Dobro se sećam prvih izbegličkih kolona koje su sredinom devedesetih pristizale u Banja Luku i kojima sam nespretno, zajedno sa ocem, nosio osnovne potrepštine i prvu pomoć za snalaženje, da bi ubrzo i moja porodica završila u epskoj izbegličkoj koloni, od čijeg formiranja i bežanja se ovih dana navršavaju cele dve decenije. Mogle bi da se povlače razne paralele između tadašnjih i sadašnjih izbeglica, iako to nisu popularne teme niti u nacionalističkim, niti u liberalnim srpskim medijima i krugovima – kod prvih zato što bi to značilo da moraju da priznaju ljudskost i današnjim izbeglicama, drugačije boje kože i religije od onih “naših” iz devedesetih, a kod drugih zato što bi to značilo preispitivanje idealizovane uloge Evrope i Zapadnog sveta, kako u današnjim i nekadašnjim kolonijalnim ratovima, tako i u savremenim “demokratskim reformama” koje su uvek završavale u rasprodaji zajedničkih društvenih dobara malih zemalja, te njihovom osiromašenju, propadanju i migracijama, a često i ratovima.

Raspad bivše Jugoslavije, u tom pogledu, može da bude dobar primer kako sprega a) globalnih uticaja Zapada (oličenih u neoliberalnim kapitalističkim reformama i gubitku suvereniteta malih zemalja) i b) lokalnih nacionalističkih i religijskih fundamentalizama, podržava i jača i jedne(a) i druge(b), proizvodeći u tom procesu lokalne ratove i globalne nomade, tj. izbeglice. Siguran sam da se primer sa naših prostora školski ponavljao i u nekim od najnovijih izbegličkih drama i “humanitarnih intervencija” Zapada.

Posledica ovakvih neoliberalnih i fundamentalističkih razbijanja društava i ljudskih zajednica, sada osuđenih na golo i surovo preživljavanje jeste ubrizgavanje zdrave krvi u telo globalnog poretka – rasprodaja zemljišta i imovine skrhanih zajednica, preuzimanje njihovih resursa, pobeda “zavadi pa vladaj principa” nad osnovnom ljudskom i klasnom solidarnošću, jeftina radna snaga u šta se pretvaraju kako oni koji su ostali u ratom zahvaćenim zemljama, tako i oni koji su pobegli trbuhom za kruhom u pravcu bogatog Zapada – što sve zajedno povećava opštu stopu profita i omogućava sistemu da nastavlja da se kreće i usisava sve više stvari u sebe.

(A ovo je samo delić matriksa koji mi se vrti kroz glavu kada razmišljam o izbeglicama u beogradskim parkovima, samo plitko zagrebana površina mnoštva društvenih fenomena koji upravo traju i koji imaju svoju decenijsku i raznovrsnu istoriju. Zbog te raznovrsnosti kroz misli mi ječi i poznata Tolstojeva sažetica: “Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način”.)

Tog dana i te večeri, o kojima želim da pišem, doneli smo solidarne kolačiće malih Roma i, uz sendviče, podelili ih izbeglicama okupljenim u parku, koji su ih zbunjeno i radosno prihvatili. Teško je opisati osećaj zahvalnosti u očima ljudi koji su odbacili svoju prošlost i koji idu u neizvesnu budućnost, nakon što im pružiš nešto tako malo i simbolično, poput čaja ili kolačića. Kada istim osmehom odgovore na tvoj osmeh, kada nešto uzbuđeno uzviknu na svom jeziku, koga iako ne znaš, razumeš šta ti govore. Ili kada samo tiho i zbunjeno promrmljaju, kako je to što radimo sjajno. Ali tu je i gorčina koja može da uništi dušu. Razgovarao sam kratko, na lošem engleskom, sa muškarcem srednjih godina, koji je ukratko prepričao kako su ga držali šest dana bez hrane u zatvoru u Mađarskoj, kako su ga tamo maltretirali i tukli, te potom vratili u Srbiju. “Hangari bed, veri bed. Serbia gud, veri gud, no prablm, gud pipl!” Kada je pričao o Siriji, njegov glas je postao tvrd i ostrašćen – govorio je kako svi, sve svetske sile pomažu Asadu, iako se to nigde ne pominje u medijima. Dok sam ga slušao, kroz glavu mi je prolazio nejasan osećaj, da je čoveka ispred mene njegovo životno iskustvo možda nepovratno promenilo i možda zauvek utisnulo gorčinu i bes u njegovo srce.

Solidarni kolačići te večeri spojili su odbačene male Rome kojima društvo u kome žive ne nudi skoro nikakvu šansu za budućnost, izbeglice iz raznih delova sveta, u bekstvu od siromaštva i razaranja njihovih rodnih zemalja, te trud entuzijasta, dovoljno ludih ili dovoljno pametnih da veruju u snagu indvidualnih i zajedničkih solidarnih akcija, čak i kada te akcije deluje potpuno nemoćno pred društvenim silama protiv kojih su namenjene.

Stvar je u tome, da je danas, u vremenima eskapističkog povlačenja od svega, moralne oseke intelektualaca/privilegovanih ljudi i otvorene represije državnih/kapitalističkih sistema protiv radništva i ljudskih zajednica, dominantno postalo tumačenje ljudske prirode kao zle, iskvarene i odgovorne za sve društvene anomije (ljudi su lenji, pokvareni, destruktivni) iako postoje vrlo jasne činjenice koje govore suprotno (setimo se samo opšteg talasa solidarnosti koji je zahvatio Srbiju i Bosnu, nakon katastrofalnih poplava iz 2014) – “zlo” može mnogo bolje da se objasni i približi kada se govori o strukturama i institucijama današnjih država i klasnog sistema, koje se svim silama trude da očuvaju privilegije najbogatijih, opštu neravnopravnost i sopstvenu moć. To rade kako putem gole sile, tako i putem hiljada i hiljada perfidnih i podmuklih manipulacija i to je tema na koju treba da usmeravamo pažnju i volju, umesto da kukamo o “iskonskom ljudskom zlu” i “pokvarenosti ljudske duše”.

Ova ispisana uspomena posvećena je tome.

Nekoliko stvari se poklopilo.

I

CapitalismoJoš pred očima imam jasnu sliku kolege sa posla, sa kojim sam indirektno proveo zadnje tri i po godine svog života, kako stoji ispred mene i priča mi o potrebi za promenom, za putovanjem oko sveta, duhovnim putovanjem koje će da ispere prošlost i obasja budućnost što dolazi. Govori mi kako mu je dosta svega, kako mu je sve postalo isto, smučilo mu se, kako je na aparatu naduvao samo 0,13 (“To je samo jedno pivo i jedan mali vinjak pre dva sata” izgovorio je autoritetom stručnjaka), kako je devojka skočila na njega – “Pa od čega ćemo da živimo!!?”, kako nije njemu frka za posao pošto ima on već tu neke kombinacije u igri. Priča mi kako mu je drugar rekao: “Pa zar sada da padneš, kada si alkohol smanjio na najmanju moguću od najmanjih mogućih mera?”, a ja ne mogu da si pomognem, pored blagonaklonog osmeha koji mi titra na licu i pored reči upozorenja koje mu nudim, kako je situacija u društvu sjebana i kako je teško snaći se, moj mozak radi hladno i neumoljivo, analizira njegovo lice, njegov pogled, karakteristične grimase, načine na koji izgovara određene rečenice, položaj tela i sadržaj njegovih rečenica – mozak izvlači svoje zaključke, koji duboko zadiru u Zoranovu intimu i sklopove njegove subjektivnosti. Zoran želi da se pokaže kao gospodar situacije u kojoj se nalazi, nalazi razloge, opravdanja za sebe, tumačenja slatkog limuna u koji ga je život smestio, ali telo mu je pod tenzijom, kičma savijena, stav defanzivan i protkan brigom zbog dana što dolaze – u očima mu se nazire maglovita tuga kroz koju ni on sam verovatno ne može da prodre, niti da otkrije njene uzroke, pošto bi morao da zaroni u sebe toliko duboko da bi mu bol postao saputnik u posmatranju kraha sopstvene narcističke iluzije. A možda se samo uradio, Cinik u meni šapuće, dok osećam slabost duše koja se nalazi ispred mene. Nudi mi gandžu za džoint, što odbijam koristeći već standardne “sportske razloge” koje sam mu i ranije davao, ponovo ponavljajući zašto više volim čistu svest i fokus na stvarnost oko sebe, pre nego njeno zamućivanje alkoholom ili narkoticima. Nakon što je ponovo uhvaćen sa alkoholom u krvi i nakon duge radne istorije problema sa alkoholom, Zoran se više neće vraćati na posao.

II

Slučajno sam pre neki dan na netu naleteo na pismo Bukovskog, u kome on govori o radnom vremenu od 09h do 17h i kako to vreme utiče na ljudsku dušu, na njen gubitak, sivilo, pražnjenje, govori kako godine prolaze u istom ritmu, istom ciklusu, istom produženom radu, istom strahu šta će da se desi ako dođe otkaz, u istom grču i istom propadanju. A onda kada otkaz dođe, kada se biznis preseli u profitabilniji grad/zemlju/kontinent, ili kada se napravi restrukturacija firme i stari radnici otpuste, javlja se gubitak osećaja važnosti sopstvenog postojanja, javlja se besmisao, psihološki krah, tupilo, koji su i ranije svakodnevno postojali i koji su svakodnevno nadomeštani dnevnom rutinom. I to što je uspeo da se izvuče iz tog kruga, Bukovski naziva čudom, zato što je to uradio pod stare dane kao pedesetogodišnjak, te zato što je došao u situaciji da bar kraj života provede osećajući se malo slobodnijim.

III

I onda moj otkaz u istom ovom periodu. Želja za davanjem otkaza odavno je ispečena. Ekonomska situacija, odnosno gubitak moći za dalje plaćanje stana/troškova života bili su okidač, ali ne i glavni uzrok. Vremenom se na poslu gomilalo mnoštvo manjih i većih razloga, od kojih svaki za sebe, u zemlji sa ovim nivoom nezaposlenosti, ne bi mogao da odnese prevagu i povuče odluku o kraju. Svaki od tih razloga pomalo je ubijao srce i nerve, jačajući jedino volju da se nastavi uprkos svemu, zato što je zona sigurnosti u vremenu potpune nesigurnosti, davala razlog da se skučenost njenih “sigurnih” granica zanemaruje na račun ritma života koji se dešavao van radnog vremena i prostora – bile su tu aktivnosti u lokalnom skvotu, sviranje u bendu, kasnije romantični zanos početka veze, snaga koju je osećaj drugarstva i međusobne ljudske povezanosti donosio. To je davalo smisao besmislu rutiniranog kancelarijsko-fabričkog takta, a besmisao ove rutine je samo jačala vremenom kako su smislene stvari gubile svoju snagu.

molochSvaki dan isti put na posao, svaki dan isti pokreti na poslu, svaki dan iste greške i uspesi. Svaki radni vikend dodatni prihod na platu, od koga sam mogao mesec dana da živim. Svaki mesec ista teskoba i računanje da li sam bio u plusu ili minusu prethodnih trideset dana. Tri i po godine organizovanog sužanjstva nije malo. Sada kada razmišljam – da su se popravili radni uslovi, da je plata dovoljno porasla, da se malo povećalo slobodno vreme koje je moglo da se iščupa od kancelarijske mašinerije, ovaj osećaj sivila i dogorelosti ne bi se mnogo promenio, jer i dalje bi se radilo o kavezu i rešetkama, bez obzira na prateće ugodnosti. Znam da drugi ljudi vode živote u kojima nemaju luksuz da razmišljaju na ovaj način, previše su upleteni u kredite, u dugovanja, u odgajanje dece, ili nešto četvrto – ali ipak to ni malo ne menja ni moj, ni njihov položaj savijene kičme, izgrebane i posivele potrošačke duše, ucenjene platom i eventualnim privilegijama koje ćemo da dobijemo za svoju poslušnost i za sleđenje pravila koja su pisale arhitekte ovog morbidnog, štap-i-šargarepa kapitalističkog Moloha (1) . Možda živimo u sistemu koji je skoro sve sveo na ekonomiju i ekonomsku represiju, od međuljudskih odnosa i proizvodnje hrane  do proučavanja materije, zvezdanih putovanja i uništavanja ekosistema, ali ono što osećam nije isključivo ekonomska želja za boljim položajem u postojećem sistemu odnosa, niti racionalno kalkulisanje o odnosu mog utrošenog vremena i truda, te para koje sam za taj trud i vreme dobijao – ne, ovde se pre radi o gađenju nad svakodnevnim aktivnostima koje sam obavljao i situacijama u kojima sam bio, o zaprepaštenju nad činjenicom koliko sam vremena na to potrošio, o strahu da ću ponovo, nuždom prilika, doći u istu situaciju u kojoj ću ponovo obavljati rutinirane, monotone i ispražnjujuće aktivnosti, samo zato da bih na kraju meseca mogao da isplatim stan i troškove života. I ne samo to, želja za promenom je tolika da znam da bih radio i lošije plaćen posao i da bih živeo u lošijim uslovima, samo zato da doživim i osetim bilo kakvu promenu. I ne samo to, tu je i želja koja postaje sve snažnija, da se više nikada ne vratim u ovaj proleterski poslovni ciklus ubijanja života u grudima.

Kako sam dao otkaz, osetio sam se lakšim i opuštenijim, iako nemam ni alternativu, niti predstavu kuda ću dalje. Ono što znam jeste da naredna dva meseca neću raditi i trudiću se da ih maksimalno iskoristim za sve one stvari koje nisam mogao dok sam radio. Već sada sam opustio deo grčevitosti koji me dugo držao i već danima nakon posla jurim ljude da provedemo neko vreme zajedno, da pričamo i da razmenjujemo misli i osećanja – to su procesi koji mi baš prijaju i koji me raduju. Osećaj čudesnog u grudima o kome sam već pisao na blogu, radost i iščekivanje budućnosti, polako i nežno oživljavaju i gledaju u dane što dolaze. Tu je, među ostalima i osećaj da će sve da bude bolje od onoga što do sada bilo je. Iscepkana lista stvari koje ću na početku kraja radnog odnosa da uradim jeste: a) par dana partizanskog no-money snalaženja po hrvatskom primorju, b) završavanje prvog pravog snimka benda u kome sviram (11 pesama u 25 minuta), c) putovanja i ljudi koje ću da sretnem u ovom periodu – sve to mi povremeno donosi smireni osmeh na lice, koga onda ne mogu da se otarasim. Pošto sam otkazao i stan u kome sam proveo zadnje dve godine, ponovo ću da se prepustim lakoći nomadskog kretanja sa planiranjem iz dana u dan, kuda i kako dalje. Ne znam da li ovo zvuči poetično, ali to nije poezija, niti zanešeno maštanje o lepoti sveta – to je gotovo zamrla nasušna potreba za kretanjem i slobodom. Sve vreme sam svestan gde i kako živim, gde i kako živi moja porodica, moji prijatelji/prijateljice i kolike su mi/nam materijalne (ne)mogućnosti. Ali jebeš sve ako je to život koji ima smisla. Uzimam pauzu.

Fusnote

(1) Hm, ono što reče Ginzberg: “Mentalni Moloh! Moloh surovi sudija ljudi! Moloh neshvatljiva tamnica! Moloh kosturni bezdušni zatvor i Kongres jada! Moloh čije su zgrade presuda! Moloh ogromni kamen rata!“, itd…

Syriza## Dolazak Sirize na vlast posledica je nekoliko faktora: 1) mera štednje koje je prethodna grčka vlada sprovodila pod pritiskom Međunarodnog monetarnog fonda, Evropske komisije i Evropske banke i to 2) uprkos masovnim i trajnim opštenarodnim protestima, generalnim štrajkovima i uličnim sukobima usmerenim protiv ovih mera štednje, protiv grčke vlade i “trojke” međunarodnih finansijskih institucija, 3) a koje su, opet, usvojile politiku “nema povlačenja od strukturnih promena, ostavite mrtve i krećite se kuda vam kažemo da treba”, kako bi navodno vratile stabilnost globalnom i lokalnom kapitalističkom sistemu ozbiljno ranjenom nakon velike svetske ekonomske krize iz 2007. godine.

## Dodatni komentar na prvu i treću stavku: “mere štednje”, “strukturno prilagođavanje”, “neizbežne reforme kako bi svima bilo bolje” dramatično su doživljene u evropskom Prvom svetu (zato što i jesu dramatične), ali one su samo najnoviji izdanak opšteg neoliberalnog napada započetog početkom osamdesetih godina XX veka. Neoliberalni napad nastao je kao posledica velikih i planetarnih društvenih i proleterskih borbi širom sveta iz šezdesetih i sedemdesetih godina, čiji su zahtevi izlazili iz okvira koje je inače neobično fleksibilni kapitalizam mogao da izdrži – odbacivanje rada, feministički pokret, ustanak u Parizu, italijanska “vruća jesen”,gerilski ratovi, borba protiv rasizma, odbacivanje konzumerstva, stvaranje samoodrživih zajednica, skvotirani društveni centri, masovni i militantni protesti, bili su samo neki događaji u moru drugih. Pre ovih borbi kapitalistički sistem delovao je skladno u Prvom svetu zahvaljujući “dogovoru” između kapitalističke i radničke klase, odnosno zahvaljujući “nju dilu“. Nakon njih, krajem sedamdesetih, dogovor je poništen, a kapital je krenuo u puni napad na svakom polju, samo na početku je bio agresivniji tamo daleko (Azija, Afrika, Južna Amerika). Krah socijalističkih ekonomija krajem osamdesetih godina omogućio je dalji proces otvaranja i osvajanje novih tržišta, dobijanja još jeftinije radne snage, privatizacije zemljišta i infrastrukture na planetarnom nivou (tzv. “Nova ograđivanja”). Trenutne strukturne reforme na evropskom tlu (“mere štednje”), deo su ovih procesa i sada kada se bauk klasne borbe vratio na evropsko tle, u Grčku, Španiju, Italiju, itd. dolazi i do sve oštrijih sukoba između zaštitnika kapitalističkog poretka i onih koji više ne nalaze svoje mesto u njemu, ili nisu njime zadovoljni. Ovo je opšti kontekst “reformskog diskursa” kroz koji sam morao da prođem vrlo brzo i besmisleno sažeto (1). Prostor bivše Jugoslavije zaslužuje posebnu priču i istraživanje, a svakako u njemu treba u nedogled ponavljati reč “neoliberalizam”, svima koji mogu i žele da čuju, od beba u kolevkama sa neizvesnom budućnošću, preko bolesnika u posteljama propalih zdravstvenih institucija, pa do penzionera što čekaju koliko će do kraja života da im zakinu od penzija.

## Sirizina pobeda na izborima rezultat je ogromnog nezadovoljstva životom koji je došao kao posledica reformi i mera štednje, nezadovoljstva kako razočarane srednje klase, tako i sve veće mase životno ugroženih radnika, omladine, penzionera. Sama Siriza je do nedavno bila marginalna koalicija grupa i partija, koja je tek skoro stekla parlamentarno iskustvo, te je njena realna moć kako na uličnom, tako i na institucionalnom nivou i dalje mala. Na uličnom nivou u Grčkoj postoji snažan društveni pokret, samoorganizovan i dinamičan, u kome deluju i druge radikalno leve snage, sa posebnim naglaskom na tri A inicijative (antiautoritarne, autonomne, anarhističke) i čije srce kuca u ritmu Egzarhije, autonomne oblasti Atine. Mera uspeha Sirizine vlasti određivaće se na osnovu toga hoće li ovaj pokret biti snažniji nakon što Siriza siđe sa vlasti ili ne.

greece2## Sirizina pobeda na izborima rezultat je neuspeha drugih inicijativa i ona je sa te strane izraz nemoći dobrog dela grčkog društva da na bilo koji drugi, direktniji način, spreči pogubne društvene procese sakrivene iza priča o štednji. Generalni štrajkovi sa stotinama hiljada ljudi nisu uspeli, sukobi sa policijom širom Grčke nisu uspeli, samoorganizovane inicijative nisu se toliko proširile da postane nešto više od opasne zanimljivosti na telu svakodnevnog protoka kapitala. Nezadovoljstvo je dobilo glasački/parlamentarni oblik, stavljajući Sirizu, ali i celo grčko društvo u nezavidan položaj – mnoge nade su položene u promenu kroz institucije sistema koje su tu kako bi na “demokratski” način obezbedile da do stvarne promene uopšte ne dođe. Ovo je opasno na još jednom nivou – ako se danas sve nade stave u glasanje i izlazak na izbore, odnosno u pasivno posmatranje izbornog spektakla, tada će sutra kada Siriza pokaže da nije bila kadra da odgovori na zahteve sa spoljne i unutrašnje strane grčke granice, “glasačka volja” da potraži svoje nove heroje. Konstatujem da je neonacistička Zlatna zora sada treća politička snaga u parlamentu i ponavljam da izvor energije i nade za borbu protiv mera štednje i kapitalizma uopšte mora da bude široki društveni pokret, a ne partija i proces glasanja. Stavljati nadu i energiju u formiranje partije koja će nakon glasanja da reši sve probleme je naivno, a nekad, kada se cilja na položaj u njoj karijeristički odbojno. Svejedno da li se radi o Španiji, Hrvatskoj, ili Srbiji.

## Mogućnosti Sirize za delovanje su ograničene. Međunarodni kapital/poredak ne može da dopusti stvaranje trule jabuke u neoliberalnoj gajbici, koja može da iskvari i ostale jabuke. Verujem da među radikalnijim i samoniklim delovima Sirize ima ljudi čije su želje zaista usmerene ka stvarnoj društvenoj antikapitalističkoj transformaciji i koji će, ukoliko Ciprasova vlast bude pragmatična i kooperativna, dospeti na Sirizine margine. Siriza, ukoliko želi da stvori stabilan socijaldemokratski kapitalizam, kako je to izjavio njen ministar finansija Varufakis, ne može to da uradi u izolaciji od ostatka kapitalističkog sveta, a ne može ni da stvara “stabilan” kapitalizam kada opšti duh vremena i globalna strategija za stabilisanje kapitalističkog sistema idu u suprotnom smeru – povećanje, a ne smanjenje represije, zaoštravanje, a ne ublažavanje klasne borbe. Početkom osamdesetih na vlast u Grčkoj je došao PASOK, takođe levičarska partija koja je imala mnogo više članova od Sirize i militantnija iskustva – vremenom je PASOK iz radikalne prešao u socijaldemokratsku, a potom i u liberalnu fazu. Siriza nema vremena da prođe ovaj razvojni put. Da bi došla na vlast ušla je u koaliciju sa nacionalistima i desničarima, što opet govori o vrlo ograničenim manevarskim kapacitetima u domenu parlamentarine i institucionalne državne politike – činjenica je da veliki procenat policije podržava aktivnosti Zlatne zore, što je samo vrh ledenog brega i spleta raznoraznih uticaja u senkama institucija buržoaske demokratije.

## Sa druge strane, ukoliko Siriza zaista uspešno započne neke radikalne ekonomske i društvene reforme, odgovor međunarodnog kapitala će da bude brutalan i oštar. Ovde sam u oblasti predskazanja, tako da je najbolje da ne gazim mnogo u šbbkbb. U skorijoj prošlosti možemo da posmatramo neke od strategija koje su primenjivane da bi se uništio društveni pokret protiv mera štednje/kapitalizma/Države u Grčkoj – militarizacija policije i dramatično povećanje njene represije, napadanje na autonomne i samoorganizovane prostore i inicijative, donošenje represivnih zakona, dekriminalizovaje droga i valjanje heroina po Egzarhiji, finasiranje i pružanje podrške neonacistima iz Zlatne zore (koje im je pomoglo da prvi put u svojoj istoriji pređu parlamentarni cenzus). Naravno tu je i ukrajinsko iskustvo koje snažno podvlači u kojoj su meri ljudi kolateralna šteta interesa moćnika i kako oni neće prezati ni od čega da bi sačuvali svoje interese i svoj poredak. A stvar je i u tome što, zbog opšte ofanzive kapitala, pravo pitanje nije da li će Siriza želeti da sprovodi radikalne promene, već da li ona uopšte ima prostora za reformističke, socijaldemokratske promene i doterivanja sistema, kroz institucije sistema? Čak i takav potencijal mi deluje jako ograničen i moguć samo kroz velike društvene borbe.

## Ono što može da bude interesantno i korisno ljudima u Srbiji u celoj ovoj priči jeste mnogo realističniji pogled na društvenu stvarnost i trenutak u kome živimo, razvijen u Grčkoj. Vučić i dalje ponavlja i ponavlja, sa ekrana naših TV ekrana i kompjuterskih monitora, kako će uskoro da nam bude bolje, nakon što sprovedemo teške reforme. Neće. Te reforme se ne sprovode da bi ljudima bilo bolje, već da bi kapital zaštitio svoje interese. Devedesete su prošle u krvoprolićima nacionalističkih gadova. Prva decenija XXI veka je prošla u uviđanju da je car go i da je liberalna Srbija ili bila naivna ili previše dobro uhlebljena da bi razmišljala kuda vode privatizacija, prodavanje svega i zanemarivanje socijalnog pitanja, klasne svesti i borbe, na račun priče o modernizaciji i evropskoj budućnosti. Oba diskursa i nacionalistički i liberalni/proevropski pokazali su se kao pogubni. A prostor bivše Jugoslavije stoji kao upozorenje za budućnost Evrope i za njene narode – da li će oni, u situaciji ekonomskog propadanja i pritisaka međunarodnih finansijskih institucija, da izaberu put nacionalističke/fašističke destrukcije i rata svakog protiv svih (domaćih protiv imigranata, nacije protiv nacije, komšiluka protiv komšiluka), ili će da nauče lekciju i potraže drugačiji i progresivniji put u budućnost?

## Izborna pobeda Sirize nije kraj društvene borbe u Grčkoj, niti njen trijumf, već samo jedan trenutak koji nije uklonio neizvesnosti perioda u kome živimo, niti je pokazao siguran put iz nepravde ka pravdi i iz ropstva ka slobodi. Pobedom Sirize podignuti su novi, viši ulozi u napadu kapitala na prostoru Evrope, a odgovor na ovaj napad mora da se stvara na ulicama, u komšilucima i zajednicama, dalje od rezignacije, izolacije, samodestrukcije i fašističke krvožednosti, ali dalje i od pasivne logike parlamentarne glasačke kutije.

## Tako ja to nekako kontam. Moje veliko poštovanje, čitamo se.

FUSNOTE

(1) Koga više interesuju ove analize neka potraži radove Midnajt nouts kolektiva, kome ovom prilikom upućujem veliku zahvalost za bolje razumevanje savremenih društvenih procesa.

maxresdefaultSilvija Federiči rođena je u Parmi (Italija), a živi u Bruklinu (Njujork). Ona je profesorka na Hofstra univerzitetu i radila je kao nastavnica u Nigeriji. Federiči je suosnivačica Međunarodnog feminističkog kolektiva (International Feminist Collective, 1972) i Komiteta za akademske slobode u Africi (1990). Njena pisanja uključuju “Revolution at Point Zero” (2012) i Kaliban i veštica: žene, telo i prvobitna akumulacija (2004). U Beogradu je gostovala 2013, kada je održala odlično predavanje o ulozi nevladinog sektora u reprodukovanju kapitalizma. Dobar deo tog predavanja, ne baš najkvalitetnije snimljen, čami kod mene na kompu, čeka bolje dane da se transkribuje u tekst. Do tada, evo prevoda jednog zanimljivog intervjua – vredna je poštovanja njena sposobnost da jasno izlaže i objašnjava stvari oko kojih se nagomilalo mnoštvo novogovornih argumenata političkih i akademskih elita, kao i da pored kritika kapitalizma, jasno naglašava prakse i politike koje imaju kapacitet za konstruktivan izlazak iz njega.

ORGANIZOVANJE I ŽIVLJENJE

C.B: Voleo bih da započnemo, ako vam ne smeta, sa vašom ličnom istorijom, kao i sa razvojem kampanje Nadnice za kućni rad . Kada ste se preselili u Sjedinjene Države i kako je nastala grupa Nadnice za kućni rad, u prostoru između Italije, Velike Britanije i Sjedinjenih Država?

SF: Preselila sam se u SAD 1967. Tamo sam se uključila u studentski pokret i onda, nakon 1969, uključila sam se u neke ženske grupe za učenje, kao i u feminističke organizacije, poput Fond za ženske kaucije (Women’s Bail fund), odnosno u njujoršku organizaciju koja je radila na obezbeđivanju plaćanja kaucija ženama u zatvoru. Oko 1971, u Njujorku, počela sam, takođe, da radim sa drugovima i drugaricama koji/e su napustili Italiju i koji/e su bili uključeni u operaističke novine, poput La Classe. Oni/e su bili/e zainteresovani za nove pokrete, Potere Operaio, Lotta Continua, tako da smo odlučile da zajedno započnemo prevođenje određenih tekstova. U stvari, na umu smo imale antologiju italijanskih dokumenata i počeli smo da radimo na njoj u 1971-oj. Preveli smo mnoge eseje od Trontija, Serđo Bolonja i drugih. Tako sam došla u kontakt sa delom Marijarose Dela Koste (Mariarosa Dela Costa) “Women and Subversion of the community” (na italijanskom Potere femminile e sovversione sociale). Ona je u to vreme bila u grupi Lotta Femminista i upravo je završila taj tekst. Mene je zbog njega poneo entuzijazam i pomislila sam “To je to! Ovo je feministička perspektiva koja mi je potrebna!”.

Tokom leta 1972, kada sam se zaputila u Italiju, otišla sam da se sretnem sa njom i došla sam u sred velikog feminističkog okupljanja u Padovi. Van ovog skupa, nakon nekoliko dana, došlo se do odluke o osnivanju kolektiva koji smo nazvali Međunarodni feministički kolektiv. Njega su činile žene iz različitih zemalja koje su se obavezale da će, u zemljama iz kojih dolaze, da započnu kampanju Nadnice za kućni rad (NKR). Stvorile smo međunarodnu mrežu, sa grupama u Italiji, Engleskoj, Nemačkoj, Sjedinjenim Državama i Kanadi, koja je proizvela značajnu količinu tekstova i iskustava. Određen broj godina organizovale smo kampanju za NKR, kao i međunarodna okupljanja u kojima smo diskutovale o našoj perspektivi, teorijski i praktično. Diskutovale smo o pitanjima organizacije, kakvu literaturu da proizvodimo i kako da razmenjujemo znanja. Moja uključenost u NKR trajala je do kraja 1977. Četrdeset godina kasnije, osećam se zaista ohrabrenom kada vidim da sada postoji ogroman interes za Nadnice za kućni rad. U sedamdesetim, perspektiva koju smo predstavljale bila je uvek pod napadom mnogih feministikinja i levice. Danas opažam nešto suprotno tome. Bila sam na velikom broju konferencija o istorijskom materijalizmu i videla sam da je tema reprodukcije postala ključna stavka marksističko feminističke perspektive. Mislim da su promene iz zadnje tri – četiri decenije, koje su se desile u organizaciji rada, zbog restrukturacije globalne ekonomije proizvele novi tip razumevanja kao i potrebu za novom feminističkom strategijom, drugačijom od one zasnovane na oslobađanju kroz plaćeni rad.

CB: Zašto mislite da je neophodna kritika kapitalizma iz perspektive reprodukcije?

SF: Zato što nam ona omogućava da ponovo promislimo kapitalizam u celini. Kada se pogleda pitanje reprodukcije vidi se nešto suštinsko u pogledu kapitalističke organizacije rada. Vidi se da je kapitalizam prisiljen, kao sistem, da smanjuje vrednost reproduktivnog rada. Vidi se da se u istoriji kapitalizma, stalno iznova vraćaju određeni obrasci. I ropstvo i obezvređivanje ženskog rada zajedno su materijalno ukorenjeni u kapitalističkoj potrebi za smanjivanjem troškova proizvodnje radničke klase. Kapitalizam mora da seče troškove proizvodnje života, proizvodnje rada ili proizvodnje radne snage na minimum. Na isti način na koji kapitalizam prisvaja svet prirode bez naknade, tako on prisvaja i rad ljudi koje porobljava, te ženski domaćinski rad. U trenutku kada to shvatimo, mi moramo da zauzmemo antikapitalističku perspektivu, zato što vidimo da su seksizam i rasizam strukturalni elementi i strukturalna nužnost kapitalističkog sistema. Ne možemo da imamo kapitalizam bez nekog oblika rasizma ili nekog oblika seksizma. Zbog toga, bez obzira na to u koju smo borbu uključeni/e, mi moramo da započnemo sa stvaranjem alternative kapitalizmu. To smo videle u ženskom pokretu, u Nadnicama za kućni rad. Na primer, videle smo da postoje različiti načini na koje možemo da se borimo za brigu o deci. Možemo da se borimo za brigu o deci kako bi oslobodile naše slobodno vreme za plaćeni rad, ili možemo da se borimo za brigu o deci prepoznajući da već radimo i da nam nije potreban dodatni posao. Briga o deci ne treba da oslobodi naše vreme za još više posla, već od posla. Organizovanje brige o deci takođe postavlja pitanje toga kakvu novu generaciju želimo da stvorimo. To nije samo pitanje pravljenja parking mesta za decu. Širimo horizont naše borbe i zamišljamo kakvo bi buduće društvo moglo da bude, pre nego da ostanemo zatvoreni u kapitalističkoj perspektivi, u kojoj jedan tip rada menjamo drugim, bez iskakanja iz kruga kapitalističke akumulacije.

CB: U vašem radu postoji snažna kritika ideje ženskog oslobađanja kroz rad, koja je bila deo marksističke i liberalne feminističke tradicije. Zašto mislite da je koncept oslobađanja kroz plaćeni rad ograničen?

maquiladoras1SF: Mislim da je ograničen zbog mnogo razloga. Pre svega, ograničen je zato što prihvata kapitalističku definiciju rada; on izjednačava rad sa plaćenim radom, kao da je plaćeni rad jedini oblik iskorištavanja i jedino mesto antikapitalističke borbe. Pominjanje rada u kući kao neplaćenog, otvorilo je potpuno novo razumevanje, pokazalo je da su oblasti kapitalističkog iskorištavanja i borbe mnogo šire nego što se to pretpostavljalo. To je ista vrsta kritike koju su Blek paur (Black Power) i antikolonijalni pokreti zamerali ortodoksnoj marksističkoj levici, kada su insistirali da je ropstvo glavni nosilac kapitalističke akumulacije. To je takođe pitanje strategije i organizacije. Žene su se uključile u platni rad u trenutku kada je “radno mesto” bilo pod velikim napadom zahvalljujući početnim fazama premeštanja proizvodnje (outsourcing) i činjenja rada nesigurnijim (precarization). Tako da uključivanje u radnu snagu nije bila velika pobeda. Do kraja sedamdesetih, rad je izmešten u makile (maquilla), a sinidkati su ponovo otvarali ugovore i odustajali od stvari za koje su se radnici izborili. Tako, bila je strateška greška feminističkog pokreta da se koncentriše na organizovanje “na radnom mestu”.

Naravno, ne kažem da žene ne treba da rade za pare. Ali drugačije je kada se od toga napravi politička strategija. U Sjedinjenim Državama to je značilo da je napuštena borba za preuzimanje reprodukcije. Sve se svelo na stvaranje ženskih sindikata i borbu za jednake prava na radu. I šta se desilo? Pridružile smo se radnoj snazi, ali nismo bile u stanju da promenimo radno mesto. Na primer, samo par radnih mesta obezbeđuje brigu o deci. Nismo promenile organizaciju posla zato što smo ušle u radnu snagu sa pozicije slabosti. Borba za preuzimanje reprodukcije, nasuprot tome, mogla je da vodi ka političkoj rekompoziciji među ženama. Ali do sredine sedamdesetih godina borba za preuzimanje reprodukcije je napuštena, bar u Sjedinjenim Državama. Tamošnji feministički pokret bio je toliko uplašen da ne uradi nešto što bi moglo da naudi njegovom zahtevu za jednakošću, da se nije borio čak ni za porodiljsko odsustvo. Kao posledicu toga mi danas nemamo porodiljsko odsustvo. Moramo da se borimo uvek iznova na svakom novom radnom mestu. Kada je ovaj slučaj došao do Vrhovnog suda, mnoge feministikinje nisu želele da se bore za njega zato što su verovale da ukoliko zahtevaš “privilegiju” tada ne možeš da tražiš jednakost. One nisu videle da porodiljsko odsustvo nije privilegija i da ne treba da se pretvaramo da smo muškarci kako bi se prema nama ophodili kao prema ljudskim bićima.

CB: U vašem radu vi pišete o zajednicama pažnje, nešto za šta smatram da je jako važno. U “Revolution at Point Zero”, na primer, postoji prelepo poglavlje u starosti i brizi o starima. Možete li da kažete nešto više o temi brige i kako nam ona omogućava da ponovo promislimo političke strategije u celini?

SF: Pitanje zajedničkog i zajednica brige jako je važno. Počeli smo sa ovom vrstom diskusija, pre više godina u Njujorku, na vrhuncu antiglobalizacijskog pokreta. U to vreme, nakon Sijetla, postojao je ogroman entuzijazam. Hiljade ljudi je došlo i Sijetl, ili Montreal, ali ubrzo nakon toga delovalo je kao da se sve raspada. Mnogi mladih ljudi počelo je da preispituje načine organizacije pokreta. Osetili su da su ove velike mobilizacije ostavile mnogo ljudi van njih. Na primer, postoje oboleli ljudi koji ne mogu lako da učestvuju. Drugi imaju porodične odgovornosti, moraju da se brinu za decu, ili za ostarele rođake. Delovalo je da je to pokret u kome samo “najsposobniji” mogu da učestvuju, oni koji mogu da pričaju do ponoći, koji nemaju decu i ne moraju da plaćaju bebisterku kada idu na sastanak. Tako smo počeli da pričamo o samoreproduktivnom pokretu, pokretu koji može sebe da reprodukuje, koji ne razdvaja organizovanje i svakodnevni život.

Kao rezultat ovih diskusija napravljen je određen broj knjižica i fanzina, koji su razmatrali što znači da se ima samoreprodukujući pokret i da se stvori mreža uzajamne podrške. Počeli smo ponovo da razmišljamo o uzajamnoj pomoći koja je bila toliko bitna u anarhističkom pokretu, ali i u ranom komunističkom pokretu između početka veka i 1920-ih i 1930-ih, pre stvaranja države blagostanja. U tom periodu, brigom su se bavile radničke organizacije; sindikati su bili ti koji su obezbeđivali penzije, nadoknade za povrede, itd. Na taj način, sindikati su bili mnogo više ukorenjeni u zajednicu, a kada bi dolazilo do borbe, zajednica i radno mesto uvek su bili zajedno. Danas nema zajednice, bar ne u najurbanijim centrima u Sjedinjenim Državama. Potrebno nam je da ponovo stvorimo solidarnost, da ponovo stvorimo društvenu strukturu od naših gradova i potrebno je da stvorimo novu bazu za našu borbu. Moramo da stvorimo autonomne oblike reprodukcije, tako da oni postanu temelj otpora. Ako smo ozbiljni u naporu da izgradimo antikapitalističku borbu, takođe treba da se zapitamo koju vrstu društva želimo da stvorimo i da eksperimentišemo sa novim oblicima kooperacije.

Pitanje organizovanja reprodukcije na kooperativan način jeste jako važno, zato što ne možemo da industrijalizujemo reproduktivan rad, bar ne onaj njegov deo u kome se najviše radi, onaj povezan sa brigom o deci. Ovde leži moja kritika Marksa i levice, kada oni sanjaju o društvu u kome mašine rade sav rad. Mašine ne mogu da se brinu o deci. Tako, postoji ogromna količina rada koja ne može da se tehnologizuje. Jedini način da se ona organizuje jeste da se učini kooperativnijom. Ubija nas individualizovani, izolovani način na koji je dobar deo reproduktivnog rada organizovan. Tako da ideja o zajednicama brige ima mnogo dimenzija. Postoji dimenzija preživljavanja, ali takođe postoji i vizija novog društva. Postoji takođe i dimenzija otpora, ali postoji i rekonstrukcija društvene fabrike. To su novi međuljudski odnosi, novi oblici saradnje, u kojima mi u suštini preuzimamo pravo i kapacitet da odlučimo koji oblik reprodukcije želimo. Okjupaj pokret (Occupied) bio je ohrabrujući pošto su to bili mladi ljudi, mnogi od njih nikada nisu bili politični pre njega, a njihovo najvažnije iskustvo tokom okupacije ticalo se reprodukcije samih sebe u saradnji. To je bio veliki eksperiment u kooperativnoj reprodukciji koji je trajao nekoliko meseci: organizovanje i rad u timovima za čišćenje, kuvanje, povezivanje sa farmerima, organizovanje biblioteke i drugog “zajedničkog znanja”, organizovanje protoka informacija, živog prenosa, zajedničkog pravljenja plakata. To je bilo jedinstveno transformišuće iskustvo. Ono je ljudima dalo osećaj šta bi moglo da znači da se živi u društvu u kome nisi sam, u kome u našem svakodnevnom životu mi sarađujemo jedni sa drugima na sopstvenoj repodukciji. I zbog toga, čak i nakon što su kampovi raspušteni, mnoge borbe koje su proistekle iz njih su se nastavile. Na primer, borba protiv studentskog dugovanja. Organizacija koja je proizašla iz Okjupaja i koja i dalje postoji jeste Strajk debt (Strike Debt).

CB: Drugi zaključak koji naglašavate u “Revolution at Point Zero” jeste onaj povezan sa institucionalizacijom i kooptacijom/preuzmanjem feminističkog pokreta u zadnjih trideset godina. Možete li da kažete nešto više o tome?

SF: Često poredim ulogu koju su Ujedinjene Nacije odigrale u vezi sa feminističkim pokretom, sa ulogom koju su Ujedinjene Nacije odigrale u vezi sa antikolonijalnim pokretima. Postavljajući sebe na čelo procesa dekolonizacije, UN su obezbedile da se on odvija na način odgovarajući interesima međunarodnog kapitala i SAD. Nešto slično se desilo ženskom pokretu. Intervencija UN-a u feminističku politiku redefinisala je feminističku agendu na način koji je čini skladnim sa neoliberalnim programom. Jednom kada je postalo jasno da je u krizi posrednička uloga koju je muškarac igrao u kapitalizmu, uloga između žena i kapitala,  UN je morao da deluje kako bi stvorio nove strukture i institucije. Masivno uključenje žena u radnu snagu postavilo je žene u mnogo direktniju vezu sa kapitalom. A to je zahtevalo promenu u institucionalnom poretku. Sa jedne strane,  rad UN i NVO-a bio je restrukturacija feminističke agende, eliminišući iz nje sve ono što nije moglo da bude pripitomljeno; sa druge strane radilo se o podučavanju vlada kako bi one stvarale politike koje će da prepoznaju ovaj novi direktan odnos između žena i kapitala. Kao posledica toga, u periodu od deset do petnaest godina videli smo feministički pokret koji je ubrzano izgubio svoju autonomiju. Godinu za godinom, od Meksika iz 1975. do Pekinga iz 1995, feministkinje su organizovale svoje aktivnosti oko rokova UN-a, konferencija.

Međunarodne agencije i NVO-e razgrađuju ne samo autonomiju ženskog pokreta već i autonomiju miliona žena koje su pokušavale da organizuju svoje živote van tržišta. Na primer, oni guraju mikrokredite ženama u Africi i Aziji koje žive od održive ekonomije, obrađujući zemlju kako bi preživele, ali sada, nakon uzimanja kredita, počele su da duguju bankama. Nevladine organizacije postale su diverzantske jedinice mikrokredita, koji je zaista perverzan program, iako je reklamiran od strane Svetske banke i Ujedinjenih nacija kao sredstvo ženskog osnaženja. U stvarnosti, on je sredstvo za ceđenje još više rada i novca iz žena koje žive na granici preživljavanja, ali koje su bile u stanju da izgrade neke oblike uzajamne mreže podrške. Feministička grupa “Mujeras Creando” iz Bolivije izdala je upečatljiv izveštaj pod imenom Siromaštvo je unosan biznis (La Pobreza es un gran negocio ), koji ukazuje da mikrofinansije u odnosu na sve ostale kredite imaju najvišu kamatnu stopu, između 20% i 30%. Zašto? Zato što je, po njihovim rečima, pozajmljivanje para siromašnim ljudima naporno, pošto je potrebno da se više radi kako bi se otkrilo šta oni poseduju. Tako, unajmljuju se ljudi da prelaze kilometre, da idu u kuće žena koje uzimaju kredite kako bi videli šta one imaju u svojim dvorištima. One imaju kokoške, neke imaju lonce. U Bangladešu im uzimaju lonce. Uzimaju im lonce za kuvanje pirinča koje žene poseduju, što je veliko poniženje koje je neke žene vodilo ka samoubistvu.

Lamia Karima je napisala upečatljivu knjigu o ovome, “Micro-finance and its Discontents” (2011). U njoj piše o Grameen banci u Bangladešu i o nevladinim organizacijama i zaista su detaljno obrađene nevladine organizacije koje su uključene u mikrokreditni biznis. U Bangladešu su ove stvari još nasilnije, pošto kada žena ne može da plati, druge žene i nevladin službenik odlaze njenoj kući i uništavaju je: “Ako ne platiš, uništićemo ti kuću”, tako kažu. A prva stvar koju urade jeste da uzmu limeni krov koji onda prodaju, tako da kuća više nema krov. A onda uzmu lonce i ženi ništa ne preostaje. Sve ovo je zasnovano na kolektivnoj kontroli. Očekuje se da svaka žena nadgleda druge, prisiljavajući ih da plate kredit koji su uzele, za koji su kolektivno odgovorne. Druga profesorka Julija Eljačar (Julia Elyachar), napisala je knjigu koja se zove “Markets of Dispossession: NGO’s, Economic Develpoment, and the State in Cairo” (2005). Ona opisuje kako su banke i nevladine organizacije proučavale taktike posramljivanja, da bi naučile kako mogu da postide ljude kako bi oni platili svoje dugove, pošto različite kulture imaju različite obrasce stida. Žele da znaju kako da postide ljude, da oni ne bi bili u stanju da odbiju plaćanje.

Tako da iza izvikanog koncepta “osnaženja” stoji ideja da ti samo pristup parama daje moć i stoji pokušaj da se žene koje su ranije živele od održivih ekonomija podvrgnu kontroli novčanih odnosa. To je snažno povezano sa odvajanjem žena od zemlje, zato što širom sveta još postoji mnogo održivog uzgoja hrane. Održivi uzgoj hrane daje ljudima moć zato što u zemljama u kojima su plate ekstremno niske, a stopa nezaposlenosti ekstremno visoka, činjenica da imaš komad zemlje daje ti neku autonomiju, omogućuje ti da jedeš, preživiš i pobegneš od najgorih oblika iskorištavanja. Međunarodne finansijske agencije poput Svetske banke žele da to ukinu. U člancima koje sam pisala tvrdila sam da je savremeni povratak lova na veštice u različitim delovima sveta – od Afrike do Papue – snažno povezan sa ovim procesom (vidi Silvia Federici, “Witch-Hunting, Globalization, and Feminist Solidarity in Africa Today” – Journal of International Women’s Studies, October 2008). Kao odgovor na osiromašenje koje je stvorila globalizacija, žene preuzimaju zemlju u seoskim i urbanim područjima. One se suprotstavljaju komercijalizaciji zemljišta, komercijalizaciji vode, prodaji drveća. Tako da postoji nemilosrdni napad na njih, koji je deo borbe da se ponovo definiše šta jeste a šta nije vredno.

 Izvor: http://www.citsee.eu/interview/organising-and-living-interview-silvia-federici

Zounds has been described as political band. It has been labelled as squat rock, pop rock, peace punk, anarcho-punk, post-punk, psychedelic, punk-pop and a million other things. But those are just labels, I’m not that bothered what people call it really. I’m just pathetically grateful that anybody at all bothers to listen to it. (Steve Lake)

zounds-demystified-by-steve-lake_1024x1024Knjigu Zounds Demystified dobio sam za prošli rođendan (hvala!), pre više od godinu dana, a tek sada sam uspeo da je pročitam, iz ko zna kog puta i u višemesečnom vremenskom intervalu. Ne zato što je knjiga dosadna, naprotiv, jako je zanimljiva, ali eto, takva mi karma (can’t cheat karma, što bi rekli Zoundsi).

Knjigu je napisao Stiv Lejk (Steve Lake), basista, pevač i temelj britanskog pank benda Zounds, a u knjizi obrađuje nastanak Zounds-a, opštu atmosferu u Velikoj Britaniji tokom osamdesetih godina XX veka, spominje razne više ili manje poznate ljude sa kojima je dolazio u dodir, te piše o koncertima i pesmama Zounds-a, od početnih džemovanja na “slobodnim festivalima”, preko prve turneje, do balkanske turneje početkom dvehiljaditih. Ako vas ove teme interesuju bar upola kao mene, u Zounds Demystified otkrićete interesantan i vrlo ličan prikaz istorije benda koji je u sebi spojio obe bitne kontrakulturne tendencije u rok muzici iz šezdesetih i sedamdesetih godina.

Priču o Zoundsima Stiv Lejk započinje svojim iskustvom sa slobodnim festivalom u Vinzordskom velikom parku , održanom po njegovim rečima 1973, na kome je pod uticajem esida i slučajnog razgovora sa hipi agitatorom, u trenutku postao politički svestan. Činjenica da je te godine festival prekinut brutalnim napadom policije, samo je pomogla u brušenje ove psihodelične političke svesnosti. Kao bitne orijentire navodi još Watchfield Windsor Free Festival iz 1975, suđenje Ubi Bill Dwyer-u , te Stonehendge festival u periodu 1975-81. Takođe svoj bend, zajedno sa bendovima The Mob, The Astronauts, The Androids of Mu, naziva nastavljačima tradicije slobodnih koncerata, tradicije započete psihodeličnim rok bendom Here and Now, koja je podrazumevala slobodan ulazak na koncert uz insistiranje na davanju donacije za bendove koji sviraju, a ne naplaćivanju ulaza.

Od zanimljivih ljudi koje pominje tu su neizbežni Penny Rimbaud, lider Crass-a, benda koji je utemeljio anarho pank [1] i koga je Stiv prikazao zajedljivim opaskama, zatim Dave Morris čiju su komunu Zoundsi u svojoj naivnosti ojadili velikim telefonskim računom nastalim tokom bukiranja njihove prve turneje, Klifa Harpera koji im je nacrtao naslovnicu albuma, pominje njihov susret sa rok zvezdama The Clash u Berlinu, na čiji su koncert pokušali da upadnu, i još druge različite ljude što su se kretali britanskim muzičkim podzemljem od osamdesetih pa naovamo.

zoundsA pošto je knjiga pisana ličnim tonom, ne mogu a da ne pričajuči o knjizi ne kažem nešto i o njenom autoru, bar ono što na osnovu knjige mogu da zaključim o njemu. Sa jedne strane pomalo mi se diže kosa na glavi od neodgovornosti i neozbiljnosti koja mu je bila svojstvena u događajima koje opisuje, od pretrpavanja tela narkoticima, do zanošenja koje poput mehura eksplodira na prvoj prepreci, no sa druge strane mi je simpatično što on ni u jednom trenutku ne pokušava da sebe prikaže u boljem svetlu, kao harizmatičnog i enigmatičnog heroja, čak naprotiv. U startu kaže da su ljudi u bendovima ego manijaci od kojih nipošto ne treba tražiti savet kako da se popravi svet pošto oni nemaju ni blagu predstavu o tome, kako on sam nikada nije mnogo poznavao političke ideologije, ali da je unutar sebe osećao politički impuls i kako se, na kraju, osećao kao autsajder ne samo u mejnstrim društvu, već i na marginama po kojima se kretao.

I stvarno, nema u ovoj knjizi velike politike. On o svom životu u skvotu piše kao o dvadesetčetvoročasovnoj narkotičkoj žurci od koje je na kraju pobegao pošto mu se smučio takav život. O svojoj poseti berlinskom Krojcbergu, tada verovatno centru skvoterske i političke aktivnosti radikalne levice on piše kako su Zoundsi uživali na krovu skvota motajući gandžu koja bi njihovim domaćinima potrajala godinu dana, i tako dalje. A opet, to je to, nije tu reč o prodavanju muda za bubrege i glumljenje političke čistoće i uzvišene revolucionarne pozicije, već o iskrenom, pomalo infantilnom i podosta neuklopljenom životu, na granicama mejnstrim društva, tako tipičnom za većinu (političkog) pank roka. Stiv i Zoundsi su u celoj priči oblikovani kontrakulturom i radikalnim idejama i to je deo njihovog identiteta, a taj identitet je deo potrošačkog društva u kome su se Zoundsi snalazili kako su znali i umeli – bez snažnog antikapitalističkog socijalnog pokreta i ne može da bude drugačije, a buntovna muzika lako može da postane ili roba na policama i deo modnog trenda, ili težak geto zasnovan na krutim granicama i pravilima, te deo modnog trenda.

Od posebno zanimljivih detalja knjige za čitaoce i čitateljke sa jugoslovenskog govornog područja izdvajaju se opisi njihovog novosadskog i beogradskog koncerta (iz 2005?), te Stivovi usputni komentari. Na novosadskom koncert su dvojica nacista popili batine, za beogradski koncert Stiv kaže da mu je možda i najbolji u životu – on sam je šokiran siromaštvom krajeva kroz koje prolazi po Balkanu, te eksplicitno pominje Treći svet kao opis onoga što vidi kod nas.

A što se same muzike Zoundsa tiče, ako ima vas koji ih niste slušali, dajte im šansu, radi se o pevljivom (post) panku, sa par istorijskih bisera, obaveznih u svakom udžbeniku kontrakulturne scene osamdesetih godina. Na primer:

Dancing:

Demystification:

Little bit more:

 

FUSNOTE

(1) Ako ćemo pravo, svrstavanje Zoundsa u anarho pank, kako sam marketinški lukavo to postavio u naslovu, nije baš najpreciznije. Njihov susret sa Crass-om i Crass-ovom izdavačkom kućom bio je slučajan i kratak. Kada kažem slučajan, zaista to i mislim – upoznali su se nakon što se u sred turneje Zoundsov kombi pokvario u blizini Dial house-a, Crass-ove kuće u koju su otišli da potraže pomoć. A pravi doprinos istoriji anarho panka bio bi osvrt na neki od literarnih radova Penny Rimbauda. Ko zna možda mi u budućnosti neka njegova knjiga dopadne šaka.